Црногорци су србско племе које је, по речима историчара и црногорског академика Бранка Павићевића (1922-2012), насељавало “ужу област средњовјековне Зете, такозвану подловћенску Црну Гору” састављену од четири нахије: Kатунске, Љешанске, Ријечке и Црмничке (средином 19. века с око 73.000 становника) и познату као Стара Црна Гора. До битака на Мартинићима и Kрусима (1796), кад су у састав Црне Горе ушли Пипери и Бјелопавлићи, појмом “црногорски народ” означавано је искључиво становништво ових четирију нахија. Од те године започело је империјално ширење Црне Горе, тако да је од свих европских империјалних сила 19. века, она, у процентима, остварила највеће територијалне добитке. Све до 1905. године та се држава звала Црна Гора и Брда.

Империјално ширење Црне Горе извели су династи из лозе његушких Петровића: владике Петар I (до 1830) и Петар II (1830-1851) и књажеви Данило (1852-1860) и Никола (после 1860), али ниједном од њих ни у примисли није било да од својих поданика стварају нову нацију која би се звала по њиховој држави; сви они јасно су разликовали појмове Србство и Црногорство. Тако, на пример, Петар I уочи битке на Мартинићима позива Црногорце и Брђане да покажу “да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије”, а који месец касније, у очекивању битке на Kрусима, тражи од војске да се устреми на непријатеља “нашега предрагог имена србског и наше дражајше вољности”.

За Петра II Црногорци су “дичне горе србско племе”, “народ србске Црне Горе”, “гњијездо Срба мало у пређелу црногорском”, “свободе србске срце”, “Срби Црногорци”, а Црна је Гора “свети храм србске славе” и “зачатије храбра Србства”. Kада 1845. године тражи од србске владе дозволу за насељење Црногораца “гђе год међу с нама јединоплеменим Србљима”, он има на уму да је Црна Гора “урна у коју је силно име Душаново прибјегло” и тако постало “огледало србско”.

О чему се ту ради, ко су сад ти Црногорци?
А Васо му одговара:

Црногорци, то су Вам, колега, Срби у дивљем стању.
Аутор текста: Илија Петровић (историчар)

Leave a Reply