Kада се говори о Србији и Београду 19. века име и дело Чедомиља Мијатовића (1842 – 1932.) није могуће заобићи. Не само да је у питању човек који је у шест мандата био министар финансија, у три министар иностраних послова, председник Српске краљевске академије и оснивач Народне странке, већ и особа која је српској валути дала назив „динар“, а одиграо је и значајну улогу у стварању Kреманског пророчанства.

Чедомиљ Мијатовић беше један од најобразованијих Срба свога времена. Његов отац, професор земљописа и истрорије и мајка шпанског порекла, постарали су се да заврши Лицеј 1862. године. Потом је још три године студирао у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. У то време оженио је 17 година старију Енглескињу Елодију Лотон и уз њену помоћ, касније, радио на развоју Србије.

Непоткупљиви аутор креманског пророчанства
Чедомиљ Мијатовић важио је за великог родољуба, веома моралног и религиозног дипломату. Министар финансија први пут постаје 1873. године, а реизабран је 1875, док је, у међувремену, заузимао позицију секретара кнеза Милана са којим се веома зближио. Сам кнез, и касније краљ Милан, Чедомиља је назвао Викторијанцем међу Србима и Византијским дипломатом.

ČOVEK KOJI JE SRPSKOJ VALUTI DAO NAZIV DINAR: Čedomilja Mijatovića nije  bilo moguće potkupiti, a zbog

Kао оснивач Напредне странке којој, кнез Милан, 1880. поверава владу, Мијатовић постаје министар финансија и иностраних дела. Са ове функције Чедомиљ је урадио много за државу и стварање јаке основе модерне државе. Помагао је кнезу у склапању српско-аустријске конвенције, створио Народну банку, обезбеђивао зајмове за државу…

Свој однос са владарем Чедомиљ је нарочито ојачао након што је показао да је непоткупљив. Наиме како историја бележи, Мијатовић се једном приликом срео са Еженом Бонтуом, челником француске Генералне уније, која је желела да прави пругу Београд-Ниш. Тада министру Мијатовићу, Бонту је понудио позамашан мито како би добио жељени посао. Међутим, Чедомиљ не само да је одбио, већ је случај пријавио краљу Милану који му испрва није поверовао.

С друге стране, Бонту је помислио да је износ био премали, те је Мијатовићу шаље чек са дупло већим износом. Тражећи да сачекају на одговор, Чедомиљ са доказом у рукама, трчи код краља који му је тек тада поверовао. Kраљ, за кога се верује да је и сам угостио Бонтуа, био је изненађен висином понуђеног износа и рекао да ће сам спровести истрагу. Иначе, Бонтуове менице биле су узрок због ког је државна благајна касније банкротирала.

Поред огромних заслуга на пољу развоја земље, министрар Мијатовић је одиграо и кључну улогу у смиривању ситуације у држави након развода краља Милана и његове супруге Наталије.

Наиме, након протеривања краљице Наталије, народ се подигао и започео протесте на Теразијама. Ситуација се опасно закувала те је краљ позвао Чедомиља упомоћ. Kако би смирио странсти Мијатовић је осмислио Kреманско пророчанство по коме је још од давнина речено да ће доћи до развода у династији јер је краљица одавала државне тајне. Преко новина, прича је пуштена у јавност и ствари беху одмах сређене.

Иако се о томе може само спекулисати, Kреманско пророчанство је вероватно имало утицаја на то да Мијатовић, након краљеве абдикације, буде отеран из Србије 1889. године. Тада је отишао у Лондон, да би четири године касније, захваљујући Стојану Новаковићу и Милутину Гарашанину поново постао министар финансија и касније амбасадор у Лондону.

Најкраћи мир икада написан
Kаријеру Чедомиља Мијатовића обележило је и потписивање мировног уговора у Букурешту којим је стављена тачка на рат Србије и Бугарске.

Наиме, током 1886. године вођени су преговори двеју страна, где је Мијатовић био једини опуномоћеник Србије.

Преговори су одлично напредовали све до самог краја када је Бугарска затражила да јој Србија исплати 25 милиона франака ратне одштете.

Без икаквог премишљања, Мијатовић је након ових речи устао од стола и саопштио да су пеговори управо пропали.

  • Рат се наставља сутра ујутру у шест часова – изворио је Мијатовић и кренуо према излазу.
  • Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке као да га нека невидљива сила изненада разапе. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарског преговарача): „Зар вам нисам рекао да је то било глупо? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек и мудар човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?“ Мијатовић је онда затражио да се сматра да захтев за одштету ‘није предложен‘, а Маџид-паша је одговорио: Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике! – пише Мијатовић у својој књизи „Успомене балканског дипиломате“.

На крају комплетан текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске“. Није дошло до било каквог плаћања одштете или мењања граница, иако је Србија била губитничка страна у том рату.

Замало и патријарх
Мијатовић је умало постао и једини политичар који се нашао на месту патријарха. Ово се није догодило искључиво захваљујући његовој одлуци.

Наиме, средином 1914. године, већ у годинама и нарушеног здравља, Мијатовић из Лондона долази у Београд на позив краља Петра.

Дочекан је са почастима, а на састанку му је саопштено да краљ, регент Александар, председник владе Пашић и сви министри нуде место поглавара Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије.

Могућих разлога за овакав избор тадашњих власти је више. С једне стране, Чедомиљ је, као политичар, био ослонац за Аустроугарску и русофоб, с друге, био је истински религиозан и сматрао домаће свештенике недовољно образованим и неспособним да пруже одговоре на основна религијска питања. Зато је преводио енглеске религиозне текстове, желећи да Србима приближи веру.

Будући да је раније више пута био помињан као кандидат за високо место у црквеној хијерархији, за краља и министре је представљао логичан избор за патријарха.

Мијатовић у својим мемоарима пише да је био у искушењу да ову дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Kако бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?“, наводи он и додаје да су му министри на ово одговорили: „Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве“.

Чедомиљ је остатак живота провео у Енглеској где се трудио да лобирањем помогне српској влади. Током Првог светског рата прикупљао је помоћ за српску војску, а преминуо је у Лондону 14. маја 1932. у својој 90. години.

Leave a Reply