Његово животно дело је звезда водиља нових генерација које стасају на његовом лику и вуче их ка напред исто као што је и он за време свог славног живота вукао ка напред своје неустрашиве саборце.
Можда и најлепши опис овог горостаса је дао Милосав Јелић у својој предивној песми „Србијански венац“:
Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
