„Би догађај.
Као разоран земљотрес. Светски опажљив. Различит од свих осталих из тог периода европске историје. У дугом периоду пре и после, европски ратови водили су се око престола, или економских интереса, или око превласти над неком мањом облашћу.
Ово је био рат за уништење Србије (за азијаћење њено) – са турске стране, за одбрану цивилизације хришћана, за националну слободу, за светао образ народа – са српске.
Они који су за то ратовали (а нису сви!) изгинули су до последњег.
Не само да се у времену појавио Догађај, него је и одмах схваћен. Из азијске измаглице изронила је велика сила, вера која прети дотад изграђеној хришћанској цивилизацији Европе. У једном боју између мале хришћанске државе и велике нехришћанске силе погинуо је вођа моћних и чинило се: иноверна сила је поражена. Зар није то вест достојна громког и дуготрајног одјека?
Но шта да мислимо ми, Европљани, о противнику Османлија? Турска, у то време, те 1389. године, бејаше велика светска сила, Лазарева Србија то није била.
Ипак, турски велики начелник пође на Косово да ЛИЧНО командује војском а не повери тај посао једном од повеликог броја проверених војсковођа. Не само да пође он лично, него и поведе оба своја сина. Уман и искусан, знао је због чега то ради. (Био је, очигледно, и добро обавештен за то обавештење је, свакако, добио од својих вазала; неко из рода блиског Лазаревом послужио је Лазаревом и свом непријатељу, те је издаја учињена много пре боја; ово не приписујем по злу чувеном Вуку.)
Би то догађај и за ту дивљу и незаситу силу која је испред себе слала Европи – страх. Мада су битком код Ангоре турски продори у Европу за дуже време заустављени, највећи део посла за освајање Балканског полуострва обављен је овом битком као завршним чином: Срби више нису имали државе способне да себе и друге брани, а Царство Ромеја је представљало неизлечивог болесника.
„Срби су убили турског султана!“ прострујила је Европом вест.
Је ли то могуће? Убити у борби вођу тако јаке војске – је ли могуће? Одасвуд стижу потврдни гласови, дакле: истина је.
Страшни су ти Срби, заиста страшни. Ко ли је њихов предводник?
И било је много радости међу хришћанима, и онима са олтаром према истоку, и онима у чију цркву се улази са истока. „Ђаволу су сломљени рогови“, мислило се. Много људи се радовало.
А није било тако: ђавоље рогове више ништа није заустављало да почну нагло расти.
Да догађај није потресао Европу о њему се не би „говориле разне ствари којима се ипак веровати не може“.
Би то догађај за широко подручје Земље и многе народе на њој. А што се једног народа тиче, би догађај судбински и вечит.
За народ српски, не да је Косово био догађај, већ више и другачије: земаљско збивање небеском нужношћу управљано. Оно што једанпут за сва времена удара у народ.
„Је ли се морало догодити догођено?“
Не протестујте ви, питањем узбуркани, не окрњујте људима право. Ко мисли више од других – пита, и тај посао није више узалудан од многих не сматраних узалудним.
Јер се открива јесте које је морало.
Косово се морало догодити. Србима се морало догодити Косово.
Колико је народа принуђених да измишљају не имајући догођено.“
Раде Дацић, из књиге “Поглед са Косова”
