Историја српског народа на Балкану испуњена је славним и трагичним тренуцима. Сваки иоле образован Европљанин упознат је са бисерима науке, књижевности, архитектуре, слободоумних личности и слободарских идеала које је изнедрио наш поносити и правдољубиви народ. Трагови српске уметности, културе и технолошких иновација значајно су променили општу физиономију Европе и читавог света. Битке за опште хуманистичке принципе дубоко су утиснуле српски печат у свеевропски и светски дух времена кроз векове постојања и активног деловања. Поменимо само Николу Теслу, Михајла Пупина, Руђера Бошковића, Димитрија Митриновића, Павла Савића, Душка Попова, Иву Андрића, Милеву Марић, Живојина Мишића итд.

Срби су бранили Европу на Косову пољу 1389. године од османске експанзије и милитантног исламског налета,остајући све до почетка 19. века брана њиховом надирању. Тиме је уназађен наш културни и цивилизацијски развој, државна целовитост и посебност економско-социјалног поретка. Тиме је Европа добила оно што смо ми свесно и добровољно жртвовали. Упркос свим недаћама, само 15 година након пада Бастиље у Паризу, Срби су отпочели сопствену националну, противфеудалну Револуцију 1804. године. Уз ангажман српских елита ван Турске, слабашну подршку Аустрије на војном плану и значајно већу помоћ Русије на пољу високе дипломатије, изборили смо се за државну самосталност, политичке слободе и културни и економски развој својим сопственим снагама. Србија је почела хватати цивилизацијски корак са најразвијенијим народима и државама тога времена. Српско име изговарало се са поштовањем у свим европским престоницама, а остали угњетени балкански народи видели су у нама пример на који се треба угледати у борби за националну слободу, културни идентитет и економски просперитет.

Током великих светских ратова, Србија је увек и безусловно стајала на страни правде, борећи се против свих облика тираније. Проливали смо крв у два светска рата уз своје руске, британске, француске и америчке савезнике. Бранећи сопствену слободу и независност, несебично смо ослобађали и нама блиске народе који нису били у могућности да се сами ослободе. Уграђујући сопствени државни суверенитет и територијални интегритет у јужнословенски политички експеримент, показали смо ширину нашег народног карактера и дечју наивност у вези добронамерности истородне браће коју смо ослобађали силом наших јуначких срца и оштрином војничких бајонета. Милионске жртве које је дао српски народ у светским ратовима за Југославију и у име јужнословенског јединства показале су се великом и трагичном погрешком наших управљачких структура.

Крајем 20. века, субверзивним деловањем унутрашњих непријатеља Југославије и Србије, разбијена је и последња држава јужних Словена. Тих тешких и драматичних догађаја не би било да словеначки, хрватски, муслимански и албански сепаратисти нису имали помоћ из иностранства. Најмоћније западне силе, у првом реду САД и западноевропске државе, отворено су се сврстале уз српске непријатеље. Медијска сатанизација Србије, материјално-техничка помоћ сецесионистима,тешка економска блокада нашег привредног система и директна војна помоћ током југословенског грађанског рата српским непријатељима – запањила је цео српски народ.

Наши савезници из оба светска рата стали су у борбени поредак са онима који су у истим, претходним ратовима били на супротним странама, уз Хитлера и Мусолинија. Српски народ касно је схватио да емоције не играју никакву улогу када су у питању економски и освајачки интереси великих сила. Србија се борила колико је могла. Из скорашњих балканских ратова изашла је тешко оштећена, али са убеђењем већине народа да ипак није поражена.

На развалинама бивше Југославије родиле су се марионетске државице под директном политичком контролом и економском зависношћу западних центара моћи. Војна супериорност НАТО одржава овако уређен послератни поредак на Балкану.

Од оваквог срамног статуса једино је Србија успела да сачува суверенитет и територију од потпуног растурања и колонизације. Након 78 дана рата против НАТО и терористичке, албанске ОВК 1999. године, Србија је кроз међународне споразуме, те резолуцијом 1244 УН и подршком Русије и Кине у СБ УН сачувала државотворност и национално достојанство. Косово и Метохија, у правно обавезујућим међународним документима, налазе се и де факто и де иуре у саставу Републике Србије. Споразумним напуштањем дела државне територије од стране српских снага безбедности зарад прекида злочиначке НАТО агресије, у статусном погледу Косова и Метохије ништа се није променило. Реална промена била је демографско слабљење српског присуства у покрајини, јер међународне снаге (КФОР, УНМИК)које су замениле српске безбедносне снаге, нису биле способне да обуздају злочиначко, осветничко деловање десетковане ОВК према српском цивилном становништву. Уз српску војску и полицију, јуна 1999. године, на територију централне Србије избегло је и око 250 000 престрашених косметских Срба.

НАКОН НАТО АГРЕСИЈЕ

Након повлачења наших снага безбедности, на Космету је остало да живи приближно 200 000 Срба, ослањајући се на себе и гаранције јединица КФОР и УНМИК. Уз свој народ, остало је на КиМ и монаштво и свештенство СПЦ. Велики број српских средњовековних манастира стављен је под строгу војно – полицијску заштиту међународних снага.

Ситуација за преостале Србе на Косову и Метохији постала је крајње неизвесна, опасна и суморна. Свакодневни напади шиптарских екстремиста на људе, имовину, верске, културне и историјске споменике остајали су углавном некажњени. Убиства, отмице и паљевине постају стравична рутина у покрајини. Читав српски народ започиње голготу налик оној коју су преживљавали Јевреји у нацистичкој Немачкој. Западни моћници оглушују се на протесте београдских власти о кршењу људских права Срба. Руска дипломатија чини све што може на међународном пољу за српске интересе, а само ретки конвоји хуманитарне помоћи долазе до најугроженијих српских енклава. У самом средишту Европе, на месту настанка саме српске државе, у току је тихи геноцид уз прећутну, скоро отворену подршку, тобоже, демократских земаља и бирократизованих, крутих европских институција. И тако, година за годином.

ПОГРОМ 2004 – САВЕЗНИЦИ НА ДЕЛУ

Непријатељи српског народа на КиМ, схвативши да су Срби тврд орах, одлучују се на радикалније потезе. Појединачни напади и притисци који се не виде нису уродили плодом, а плод је истерати све Србе са Космета и тамо затрети сваки знак њиховог постојања. Шиптарски злочинци и њихови страни ментори праве план заснован на теорији блиц – крига(муњевитог рата), како би исконструисали повод за масован, једновремен напад на све што је српско у покрајини.

Долази и тренутак за акцију. Црни март 2004. године је дошао, жртва ништа не сумња. Два албанска детета се 17. марта даве у набујалом Ибру. Албански медији оркестрирано преносе вест да су децу у воду бацили сељани из оближњег српског села. Лов на Србе је објављен, у овој врсти прљавих подметачина све је дозвољено. Преко 60 000 спремних шиптарских екстремиста симултано креће у крвави пир широм КиМ. Напада се све српско, појединци, засеоци, насеља, куће, станови, цркве, манастири, домови културе, возила, домови здравља… свака српска мета је легитимна.

У само пар часова цела територија Косова и Метохије је у пламену, крви и хаосу. Србе убијају, крвнички пребијају, одводе да више никада не буду виђени. Шиптари пале куће, штале, одводе стоку, пљачкају све што се може понети. Обешчашћују се девојке и жене, руше се споменици, ломе гробља, уништавају цркве, разносе свете реликвије. Избезумљени Срби траже спас у заједничком окупљању при трговима, код пунктова КФОРА, код комшија Албанаца, Турака, Рома… Ситуација је из часа у час све тежа. Највећи удар је на Косовску Митровицу где Срби успевају да одбију неколико пута бројније Шиптаре. Меци фијучу, лете каменице, чују се експлозије. Сукоби трају у Витини, Чаглавици, Вучитрну, Обилићу, Призрену, околини Пећи…

Поред близу 50 000 страних војника и полицајаца, којима је једини задатак да брину о општој безбедности свих грађана, а нарочито угрожених Срба, организовани мартовски погром 2004. године трајао је пуна 2 дана. Током овог бестијалног дивљања шиптарских екстремиста, живот је званично изгубило 12 Срба. Протерано је око 4000 људи из својих домова, многи градови постали су етнички потпуно чисти. Запаљено је и уништено 35 православних цркава и манастира, међу којима и неколико средњовековних, попут Девича из 15. века. Спаљена је и зграда старе призренске Богословије, а више хиљада приватних објеката у власништву Срба су потпуно девастирани и опљачкани. Од неколико десетина хиљада учесника у овом крвавом, злочиначком пиру, лишено је слободе само око 400 Шиптара, а скоро нико од њих није процесуиран. Српске службе безбедности унапред су обавестиле КФОР о припремама оваквог сценарија, но ове дојаве су очигледно намерно игнорисане.

Догађаји од пре 14 година треба да подсете све нас на неправду којој је изложен српски народ на својој државној и вековно припадајућој територији. Српски народ и држава никада више не смеју дозволити понављање мартовског погрома из 2004. године. Европске земље, а нарочито наш заштитник Русија морају нам помоћи по питању безбедног живота, права на рад и кретања Срба тренутно на КиМ. Очување нашег државног суверенитета, верског наслеђа и културног идентитета морају бити примат наше политике и дугорочног, општенационалног рада.

Нека се сваки Србин запита шта може учинити за државу, а не само шта држава може учинити за њега. Нека присећање на невино страдале жртве мартовског погрома буду довољан разлог за убеђење како и од горег друштвеног стања постоји горе. Али да би свима било боље, мора се и радити много боље. Мање приче, више рада, а простор за деловање увек постоји.

Нека је вечна слава настрадалим српским мученицима на светом српском Косову и Метохији!

Косово је Србија!

Микан Кртић

--