Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски.
Српска православна црква и њени верници славе данас Светог Николу – заштитника путника, морепловаца, сиромаха, деце… Процењује се да половина православаца у Србији слави Светог Николу, док друга половина, како се каже, иде у госте.

Занимљиво је да католичка базилика Светог Николе у Барију која чува свечеве мошти и данас има православну капелу, па чак и делимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцењиво вредним даровима Немањића.

Данашња представа Светог Николе, која је прихваћена у целом свету заснива се на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански! По предању, на ту икону верно је пренет свечев лик нацртан на сабору у Никеји, што указује на то да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцено дело. Зато је и српска икона сматрана чудотворном, па до данас стоји изнад велике часне трапезе која покрива гроб Светог Николе, а начињена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.

О даровима Уроша Другог Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, сведочи запис летописца Беатила:

„Лета господњег 1319. јуна месеца, другог индикта, Урош Kраљ Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и јадранског поморја све до реке великог Дунава, ову часну трапезу, велику сребрну икону, лампе и велике сребрне канделабре дао је начинити у Славу Божју и његовог блаженог Николаја. Обрад из Kотора, син Силаве и маестро ово дело је начинио по налогу поменутог Kраља“.

Данас, нажалост, више нема Милутинове капеле која је од пода до плафона била начињена од плоча гламе, мешавине сребра и злата која се производила само у средњовековној Србији. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трапезом коју су красили бројни рељефи с библијским представама. Чудесну просторију незамисливе вредности осветљавали су пламенови двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака људске висине.

Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски, који је део исекао и претопио да би сребром исплатио своје војнике најамнике. Kрађу су наставили великаши и поједини бискупи који су део по део уништили српско ремек-дело. Хроничари базилике забележили су да су починиоце светогрђа и њихове породице после тога пратиле несреће. Барокна реконструкција никад није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Kрајем 20. века она је склоњена, а уметници су направили приближну реплику српског оригинала. Ипак, један српски поклон остао је, осим зубом времена, недирнут од средњег века: сребром опточена икона, дар Стефана Дечанског. „Чудесни образ оца Николаја“ сачуван је пре свега захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону заштитницом града. Летописац Беатило оставио је сведочанство да је чувана посебно заштићеном делу сребрне капеле одакле је изношена само у најтежим временима:

„Велика Урошева икона чува се с великим обожавањем у тајној капели трезора са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ретким приликама када настане велика суша или се десе превелике кише. И право је чудо видети да увек када се велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, ођедном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.“

Цар Душан је одржао традицију породице и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Србији плаћао Дубровник. Чак и после пропасти српске средњовековне државе Срби су према могућностима још дуго наставили да дарују храм у Барију.

--

Leave a Reply