Генерал Манојло Миловановић, ратни начелник Генералштаба ВРС, сведочио је аутору ових редова, да се изненадио зашто га је генерал Ратко Младић, командант ГШ ВРС, одмах по формирању ВРС, поставио за свог заменика.

Миловановић каже да су Младић и он заједно службовали у Македонији, једно време су заједно радили у Команди тадашње Треће армије ЈНА, личне несугласице нису имали, али професионално су међу њима, често, „севале варнице“.

  • Непрестано се, како се то каже у народу, надмудривали кад су у питању биле стручне, војничке ствари, пре свега кад је реч о тактичним задацима, па су многи мислили да, после тога, нећемо ни реч више да прозборимо, а ми смо настављали да се дружимо – причао је аутору ових редова чувени генерал ВРС. – Питао сам Младића, после неколико месеци, зашто је баш неме поставио за заменика, на што ми је одговорио: – Мане, ја се „палим“ на прву, а ти на трећу, ти као тенкиста, знаш да је то најсигурнија брзина.

Одлично су, каже, сарађивали од првог до задњег дана, крајем 1996 године, када је смењен ратни „Младићев Генералштаб“. Све време је био уз Младића, кога је, као и други, ословаљавао „шефе“. Причао нам је да је Младић снимао сваки разговор, зашто је то чинио никад га није питао, а њему лично то није сметало.

Остаће запамћено како је Миловановић, још 1994. године, кад је Сребреница била пред војничким падом, позвао Младића и Караџића да се изјасне да ли да војска улази у Сребреницу или не. ВРС није тада ушла у Сребреницу, мада су све светске агенције тврдиле да је већ ушла, а само је тада ТВ Нови Сад, аргументовано и документовано, приказала да то није тачно.

  • Младић и Караџић били су у иностранству, тражио сам да се изјасне, један је био за улазак у град, други је био против, оставио сам им да се до ујутру усагласе, али се нису јавили –причао нам је Миловановић. – Пошто се нису усагласили, повукао сам војску, отишао у Крајину и никада се више нисам вратио у тај део РС, а Сребреницу сам, потом, гледао само на ТВ. Био сам против акције на Сребреницу у јулу 1995. године, сматрајући да је боље да мени пошаљу те јединице у Крајину, која је била на великим мукама. Нису ме слушали и, ето, догодило се то што се догодило. Објашњавали су да је акација у Сребреници и Жепи била важна „да би се повратио војнички морал, после неких пораза“, али то и никако није ишло у главу.

Генерал Миловановић је пропатио и што није дозвољено да српска војска уђе у Бихаћ, мада га је имала „на тацни“. Тада је, у једном тренутку, бацио генералске еполете и чинове, када је чуо за супротну команду. Није крио разочарења, а није ни потврђивао, али ни демантовао да су за неулазак у Бихаћ узете десетине милиона долара.

Аутор ових редова више пута га је питао за његова сведочења пред Хашким судом и другим судовима, што му је, често, превацивано: – Не сведочим о конкретном деловању било ког човека, већ само сам, практично, вештак догађаја. Оно што говорим иза тога стојим.

И многи страни новинари дивили су генералу Миловановићу, који су имали прилику да га слушају у време рата. Тако је настала прича о „генералу који има 50 килограма, а 48 килограма мозга“.

Доста је поштовао, као ретко ко, не само прекаљене војнике и официре, већ и новинаре, који су били на првим линијама фронта, где се најбоље могла да установи истина. Био је велики противник ратног профитерства.


В. Митрић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here