Ми смо убеђени да свет не мисли о нама баш сјајно и бајно, али ситуација је заправо често умела да буде другачија. Штавише, пре стотину година (и коју приде), западни део европске цивилизације је на један врло занимљив начин могао да са лица места сазна какви су то Срби. И, то сведочанство једног британског лекара је пред вама.

Фото: facebook.com/knjigagvozdenipuk
Фото: facebook.com/knjigagvozdenipuk

Приликом истраживања за бесплатну књигу „Гвоздени пук“ откривено је да је пре тачно једног века, у Великој Британији објављена нама више него занимљива књига, „Историја јединице Црвеног крста у Србији“. Писао ју је доктор Џејмс Бери из Лондонске краљевске болнице, члан тамошњег Краљевског хируршког друштва. Он је у Србију дошао како би формирао једну од бројних савезничких болница у Великом рату, а 1916. је о томе објавио поменуту књигу.

У њој је један посебан одељак гласио „Срби, какве смо их ми упознали“.

– Онима који никада раније нису ушли у Србију лако је да формирају први утисак који није баш најсјанији, ни о земљи ни о људима, а први утисци се тешко мењају. Ово поглавље је покушај да Србију и Србе представи кроз њихове праве вредности, без улешавања али и без потцењивања са лошом намером – почиње доктор Бери поменути део књиге.

Истичући да му је испрва највећи проблем представљао језик, који никакве везе није имао са онима латинског порекла, он је најпре научио једну – чаролију.

– Магична реч је била „добро“. Она нам је попуњавла многе рупе. Различитим тоном изговорена, могла је да буде и питање „Добро (си)?“, могла је да буде охрабрење „(Биће) добро!“, или похвала, „Добро (је)!“.

Одушевљен фантастичном различитошћу српске народне ношње од места до места, чиме би у ово модерно време могли да се позабаве и фолклорни стручњаци који се, нажалост, држе само једног или два примера из наше историје уместо да истраже сву ту некадашњу разноликост од села до села, доктор Бери наглашава:

– Искрена је жеља сваког ко се радује приласку Србије западној Европи да тај њен прилазак сачува нетакнуту лепоту одеће српског сељака.

Добар део његовог поглавља о Србима ипак је посвећен нашем карактеру.

– Србија је интензивно демократско друштво, у коме велика већина просто воли једноставност свог живота. У њој је богатство веома правилно распоређено … Имућни човек у Србији је, попут Енглеза из 17. века, поносан на земљу коју има, на стоку, коње, запрегу и намештај, док малтене не постоји богаташка класа. Зато и нема великих разлика између слојева становништва Србије – пише он.

Тада по први пут и дефинише српско друштво по његовим основним цртама понашања:

– Свуда широм Србије можете да нађете на веселост становништва, на њихово гостопримство, патриотизам, али и одлагање послова за касније, као и давање обећања без неке нарочито велике намере да их спроведе у дела. Ми, који смо са овим народом били довољно дуго да осетимо дубље његову душу, можемо, међутим само да га хвалимо јер смо пронашли много тога што смо у њему заволели – пише доктор Бери, додајући:

– Српске врлине су искушаване много пута у овом рату, али она која се највише истакла је патриотизам. Овај квалитет је дубоко укорењен у Србији, као што је то изгледа случај у свим државама у коме је сама земља дељена народу. Мале фарме, са кућицом, издржавају породице како у Србији тако и у Русији. Срби не говоре о својој земљи као о „Светој Србији“, али имају према њој скоро религиозан однос. Једини су народ на Балкану који диктира државну политику, а тај диктат је директно пропорционалан интензитету њихове посвећености … Чак и када се десио велики колапс 1915, а земља се свела на хиљаде избеглица, нико од полуизгладнелог становништва није ни помишљао да се потпише мир са Аустроугарском. Национална независност је Србима урођена као што је Италијанима била у време Гарибалдија.

Енглески доктор тада се посебно осврће на то како Срби гледају на своје непријатеље:

– Они више мрзе Аустроугаре него Турке, јер су им Турци само ломили тела, а како кажу, Аустроугари су им стегли душу. Што се ривала у рату тиче, Срби се не боје никога. Чак и не сматрају стране војнике довољно добрим да би издржали ратни сукоб са српском војском, осим што имају поштовање за бугарске армије. Улазак те земље у рат оставио је велики траг у нападнутој држави. Само, оно што је посебно занимљиво, Србин никада не хвали себе. Он ће да вам хвали националне хероје, велике победе над Аустроугарском, спремност свих да се боре и победе све живе, и Немце, и Аустроугаре, ако треба и Румуне, Грке и Италијане, али никад, никада неће хвалити себе, своју храброст, своју умешност, или то како је задобио ране. Србина занима његова земља, његов народ, а скромност му је толика да малтене има анимозитет према самом себи. И, када је реч о непријатељима, Србин може да мрзи Аустроугарску због оног што је урадила, али не и појединца из Аустроугарске. Штавише, војник из Аустроугарске ће чак имати и пријатељски третман у рукама обичних Срба. Када леже у истим болницама, свађу нећете чути. Обичан српски народ просто не мрзи припаднике других народа. То можете да чујете само код неких званичника и боље образованих људи, који се препусте личним антипатијама – пише доктор Бери.

Он је у свом опису Србије у Првом светском рату истакао да баш и не може да похвали како се народ понаша према псима, јер је са својим сарадницима видео и како се шутира куче или гађа каменом кад превише лаје, али је имао и те како бољих утисака када је реч о међуљудским односима.

– Одмах уз патриотизам, Срби имају доброту у срцу. То можете да видите у невероватном коришћењу речи „брат“. То ће вам одмах рећи и сељак, и било ко други. А братом ће назвати и човека који је донео болницу преко мора и прешао две хиљаде миља, а назваће братом и странца којег је заробио у рату.

Доктор Џејмс Бери, који је у Врњачкој бањи 1915. организовао болницу са супругом Меј Диксон, те тројицом лекара, двадесет медицинских сестара и тројицом болничара, писао је и о стварима које му се нису свиделе. Тако каже да је чуо човека који је на питање енглеских медицинара „да ли би ударио жену?“ сео, размислио, и рекао „Што да не… Наравно да бих, ако не уради оно што сам јој рекао“. Ипак, хвалио је многе друге ствари уочене у српском народу, попут одсуства мучења заробљеника и – међусобно помагање.

„Када Србин иде у рат, први комшија помаже његовој породици. Помогне у свему ономе што жена и деца не би могли сами. И, не тражи ништа заузврат. За нас, Енглезе, њихово гостопримство је било толико раскошно да смо осећали и стид. Посетите неку фарму, а добијете поклоне и у виду јабука, и у виду крушака, и у виду кукуруза. Срећни смо били када бисмо избегли да нас натоваре свим млечним производима, што није било баш лако. Да не причам сада о ракији … Све у свему, дружељубивост је била невероватна. Срби су веома једноставан, народ окренут себи, врло љупке природе. Сасвим довољно прљави, јер се често живи на земљаним подовима, измучени константно туберкулозом, дифтеријом, недостатком воде и црвима у овом рату, они су увек веома живахни. Увек у светлим бојама, са дивљом музиком и просто атрактивном комбинацијом својих врлина и мана. Уз то, нико нормалан не сме да посумња у српски капацитет за организацију и напредак, а притом постоји универзална жеља за поправљањем. Можда много њихових посланика још није писмено, али никада нису одбили да гласају за закон којим се улаже новац у школство – писао је, између осталог, доктор Бери, закључивши поглавље о Србији и Србима следећим речима:

– Када то буде било могуће, постаће прошлост и српско сиромаштво и актуелни процес еманципације после турске владавине. Срби су народ са којим је пријатељство такво да Велика Британија нема чега да се постиди – написао је Џејмс Бери који је после Првог светског рата основао фонд који је финансирао школовање српских лекара у Енглеској.


Овај текст о нама, некадашњима, пренели смо са Фејсбук странице бесплатне књиге „Гвоздени пук“. Више о њој можете да сазнате на www.gvozdenipuk.rs a тамо можете да и сазнате како да помогнете нова истраживања, штампања и дељења, преводе на стране језике, укључујући и малу месечну помоћ путем популарне интернет платформе „Патреон“ (www.patreon.com/gvozdenipuk) на којој вас чекају и нека изненађења.

--

Leave a Reply