Као што се могло претпоставити, после одлуке Патријарха да свештеника Вукашина Милићевића позове пред Црквени суд на коме треба да објасни зашто је, по ко зна који пут, прекршио писмене и усмене одлуке Патријарха, Светог Архијерејског Сабора и Синода и зашто у јавности, као свештеник СПЦ, а не само доцент на ПБФ, наступа са становишта који су супротни званичним ставовима исте Цркве, подигла се велика прашина CNN медија у Србији.

У заштиту ,,недужног доцента ПБФ“ усташе и устајаће и штампани медији финансирани из истог џепа. Чекамо тренутак када ће и владика Немачки Григорије, за којег се оправдано сумња да је подстрекивао сада већ не тако млађаног Вукашина да јавно крене у напад на Патријарха и Свети Синод (посебно Иринеја бачког, који му је, по признању самог Вукашина, много помогао у животу), да све то заједно преко својих веза и медија искористи као глас разума и свесних слободних људи против актуелне власти (кад опозиција већ не постоји, а ванредно стање је на снази).

Да је тако, види се и по томе што је још у октобру прошле године Григорије ,,држао страх“ Вукашину код Оље Бећковић и одржао му показну вежбу напада на српску Цркву и српског председника. Али лако је Григорију који, кад му Сабор није по вољи, очас посла почне да прети клањем епископата после пада Вучића (право питање је зашто не крене одмах ако је борац за истину и правду?). Због изношења таквих антицрквених и потпуно несувислих и неправославних ставова Вукашина Милићевића, умотаних у обланду апсолутне слободе и борбе за право на мишљење (као да му неко то право угрожава, а притом је стално присутан у медијима), Патријарх га је већ неколико пута очински опомињао и саветовао да се остави глупости и празних прича, али није вредело.

Акт Патријарха као епархијског архијереја који по Уставу има право да овакву одлуку донесе у својој епархији ...из 2017.
Акт Патријарха као епархијског архијереја који по Уставу има право да овакву одлуку донесе у својој епархији …из 2017.

Овде треба нагласити да свештеника Вукашина позивају у другосрбијанске медије управо због негативних ставова и критике које упућује свима у СПЦ, осим херцеговачком клану са седиштем у Диселдорфу, јер му је Григорије одавно обећао материјалну независност од Београда, ма шта да се догоди са његовим статусом на ПБФ или у београдској архиепископији. Оно што он може да каже никоме од њих не би могло да падне на памет ни у најлепшим сновима. Иако њему самом, као и сваком неофиту прозелитског нецрквеног духа, очигледно није све потпуно јасно, он се јогунасто гура, а и гурају га, у прве борбене редове, и зато је идеалан материјал за (зло)употребу против Цркве. Он не схвата (или у горој варијанти схвата али га баш брига) да га у медије позивају баш због тога што им сасвим одговара његов став који користе као основу њихових напада на Цркву. Он им по својој глупости или прелести, сасвим је свеједно, помаже јер даје привид истинитости њихових назови аргумената, као неко ко је унутар Цркве (у манитији), а мисли на исти начин као и они који су кроз синодско саопштење оптужени да је клеветају. Да није тако, ваљда бисмо на телевизији у оваквим емисијама видели и неког другог, другачијег, да не кажемо нормалног свештеника или епископа, са више свештеничког и духовног искуства.

Још један важан детаљ: Оља Бећковић је за лист Данас изјавила како су црквене мере које је Патријарх предузео против оца Вукашина проистекле због гостовања у њеној емисији у којој је члановима Владе и СНС-а забрањено да учествују, а сада, ето, исто је забрањено и црквеним лицима. Ова изјава сама по себи доказује све напред речено. Поред тога што себи даје превише на значају, она користи прилику да и Патријарха врло подло да стави у службу њене самопромоције. Питање је колико је Патријарх уопште упознат са ликом и делом Оље Бећковић, али је ван сваке сумње упознат с оним шта је отац Вукашин говорио, и то не само код ње, него и на многим другим местима и у штампаним медијима (недељник Време и слични).

Професори Православног богословског факултета су, примајући се дужности и звања на црквеном факултету, односно на високој школи СПЦ, добровољно прихватили и обавезу да у име СПЦ у јавности могу наступати једино уз благослов Патријарха. Посебно је то важно за оне који су у свештеничком чину. Није то некаква накнадна одлука Патријарха усмерена на слободу говора  припадника црквене академске заједнице, како се покушава приказати, него устаљено правило које важи у православном свету, па и у епархијама СПЦ, а важи и за сваког епископа или свештенослужитеља који гостује у епархији другог епископа, у овом случају Патријарха, јер је реч о Београду. О томе сведоче и канони Цркве, а на основу њих је претходних деценија донето и више саобразних одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Ако Оља Бећковић не зна за ово правило, професори ПБФ, а поготово епископи и свештеници, морају знати.

Свако ко мало боље познаје ситуацију унутар Цркве, посебно у Београду, зна да Патријарх није прек човек и да је веома благ, а понекад му и замерају да је превише попустљив када је у питању позивање свештеника на одговорност. Али, као што неко рече, ако те Патријарх Иринеј стави на Црквени суд, заиста треба да се запиташ шта са тобом није у реду. Зато се сада провлачи мантра да Патријарх није донео ту одлуку него да је њен творац епископ бачки Иринеј, без обзира што он нема апсолутно никакаве ингеренције у Београду. Али нечим се мора оправдати чињеница да је отац Вукашин превршио сваку меру. Зато се, ни крив ни дужан, увек може искористити и медијски разапети, у јавности давно оклеветани владика бачки.

Овом забраном служења и јавног појављивања у медијима, Патријарх није исцрпео све оно што би се могло учинити када је Вукашин Милићевић у питању. Притом не мислимо на његов комплекс мање вредности који због маме, бивше министарке некадашње странке Мире Марковић „ЈУЛ“, и његовог непрестаног покушаја изласка из њене сенке, него на његов брачни статус и ванбрачне везе које су неке већ завршене, а  неке још трају, мада свештеник по црквеним законима може имати само један брак. То је доказ да Патријарх, иако сасвим сигурно зна у каквом односу је именовани био са одређеном професорком муслиманске вере са Сарајевског Универзитета, што и није нека тајна у Београду, ипак, још увек, по својој благости није покренуо и тај аспект проблема.

Порука Патријарха је јасна: смири се човече! На жалост, биће да о. Вукашин, окружен шаптачима који га тапшу по рамену и добро плаћају сваки његов наступ и текст јер ниједан не афирмише СПЦ, неће моћи да се смири него ће кренути још јаче и још гласније да напада, али не Патријарха него Свети Синод и Иринеја бачког, још једном показујући да је за њега (и за још неке који су то јавно изјавили) Патријарх интелектуално незанимљив и да му је испод части да се са њим ,,ћера“. До сада је јавно лагао да му је Патријарх забранио да јавно наступа, а сада ће да прича да је угрожена његова слобода. Наравно, и комплекси ће одрадити своје.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here