Кнез Лазар Хребељановић бринуо је о црквама и храмовима, али за његову канонизацију најзаслужнија је погибија у Косовском боју.

Лазар Хребељановић родио се 1329. у породици властелина који је заузимао високи положај на двору цара Душана. Женидбом Милицом, ћерком кнеза Вратка Немањића, добио је титулу кнеза и додатно ојачао политичке позиције у држави. Када се Душаново царство, после његове смрти и пораза браће Вукашина и Угљеше Мрњавчевића на Марици, распало, Лазар Хребељановић, који је већ владао територијом у сливу трију Морава, на управу је добио Ново Брдо, Топлицу и Рудник. Доцније је овим земљама прикључио и Браничево и Мачву са Београдом и престоницу из родног Новог Брда преселио у Крушевац.

Мирење цркава

Имао је велику улогу у мирењу Српске православне цркве и Васељенске патријаршије – он и патријарх Сава IV послали су у Цариград хиландарске монахе као изасланике, после чега је скинута клетва са мртвих српских царева Душана и Уроша и патријарха Јоаникија и са мртвих и живих патријарха, архиепископа, епископа и свештеника.

Истицао се у градњи манастира. Данило III записује да је кнез Лазар „горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких житилишта“. Пред најездом Турака, многи монаси су уточиште нашли у Лазаревој земљи, посебно синаити, названи тако по свом учитељу Григорију Синаиту. Њихово седиште постао је манастир Горњак, једна од првих кнежевих задужбина. Издао је 1380. године повељу да се болници у Хиландару сваке године даје по сто дуката и поклонио јој је и неколико села. Наредне године подигао је манастир Раваницу, која се сматра једном од највећих и најлепших његових задужбина.

Те године, 1381, одбио је напад Турака, а 1389. са њима се упустио у одсудну битку на Косову, у којој је погинуо.

Тело кнеза Лазара је после Косовског боја сахрањено у цркви Вознесења Христа Спаситеља у Приштини. Годину дана касније, синови Стефан и Вук пренели су његове мошти у Раваницу, а у време сеоба Срба под Чарнојевићем 1690. године, раванички монаси су мошти Светог кнеза Лазара пренели су у Сентандреју, а одатле на Фрушку гору. За време Другог светског рата, 1942. године, донете су у Саборну цркву у Београду, а 1989. су враћене у Раваницу.

Његов углед у народу је велики јер је мудро водио државу после Душанове смрти, старао се о Цркви и њеним храмовима, посебно о Хиландару, и градио задужбине, али је највећу заслугу за стварање његовог култа имала мученичка смрт на Косову.

Лазар је проглашен светим већ после Косовске битке, а у народу и цркви дата му је титула цара. Његова светост произашла је из поштовања основног хришћанског начела – између царства небеског и царства земаљског одабрао је царство небеско.

Носи своју главу

Њему су посвећене цркве у Плочици код Ковина, Моноштору, Хан Пијеску, Јасенку и многим другим местима, а велелепни Храм Светог кнеза Лазара у Марибору порушен је за време окупације 1941. године.

Лик Светог цара Лазара представљен је на фрескама у Раваници, Љубостињи, Горњаку, Пећи, а сачуване су и многобројне иконе, на којима је представљен са осталим светитељима или сам, као „главоносни“ – у левој руци носи своју одсечену главу као симбол своје мученичке смрти.

Црква га прославља 28. јуна.

Овај фељтон писан је на основу монографије „Свети Срби“ др Слободана Милеуснића, у издању „Православне речи“ из Новог Сада. Фотографије су такође преузете из ове монографије

Последње кнежево путовање

Од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот с моштима Светог цара Лазара ношен је кроз Србију. Из београдске Саборне цркве ,преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица, однет је на Косово. После помена на Газиместану и боравка у Грачаници, где су одржана свечана видовданска богослужења, мошти су преко Ниша, Крушевца и манастира Манасије, пренете у Раваницу.


Момчило Петровић

loading...