Одлука Реџепа Тајипа Ердогана да интервенише у Либији у име Владе националног споразума (ГНА) има много дубље разлоге. У питању је контрола развоја енергетских ресурса на Источном Медитерану.

Ердоган ступа у одбрану ГНА

Доношење закона од стране турског парламента у четвртак на основу ког се одобрава распоређивање турских војних снага у Либији оснажује споразуме потписане крајем новембра 2019. између председника Ердогана и шефа ГНА Фајез ал-Сараја, којима се успоставља поморска граница и поставља безбедносни оквир између две земље.

ГНА, формирана након интервенције НАТО-а у Либији 2011. године под руководством САД, која је свргла либијског дугогодишњег владара Гадафија, била је нападнута од стране побуњеничких снага припадника Либијске националне армије (ЛНА), на челу са Халифа Хафтаром, бившим генералом Гадафијеве војске.

Споразуми потписани између Турске и ГНА следе након обећања Хафтара да ће започети “последњу офанзиву” против ГНА у главном граду Триполи.

Обећање дато у вези са турском војном подршком ГНА, коју Уједињене нације доживљавају као легитимну владу Либије, посматра се као последњи напор да се Хафтарове снаге одбију, а које иначе подржавају Египат, УАЕ и Русија.

Богатство Источног Медитерана

Иако се пуно пажње посветило могућности присуства турских чизама на терену у Либији и последицама које би такав развој имао у борби за моћ ГНА-ЛНА, кључна ствар не лежи у чињеници да је Турска решила да тако одлучно интервенише у име ГНА, већ како се до тако нагле одлуке дошло .

У последњој деценији, Источно Средоземно море је било место бројних истраживања која су идентификовала знатна лежишта гаса, а која су погодна за развој.

Kао резултат тога, разграничење вода Источног Средоземља попримило је огроман економски геополитички значај, што је довело до низа споразума између Kипра, Израела, Египта и Грчке о успостављању ексклузивних економских зона (ЕЕЗ) којима се прецизира ко шта добија када је у питању право на развој и експлоатацију.

Анкара прекраја границе како би блокирала ривалски нафтовод

Турска, која има дугогодишњи спор са Kипром и Грчком око статуса такозване Турске Републике Северни Kипар (ТРНЦ), створене после турске инвазије на Kипар 1974. године, искористила је постојање ТРНЦ-а да оспори легитимитет демаркације ЕЕЗ-а на Kипру и око њега.

Забринутост Турске је, међутим, у великој мери игнорисана од стране других земаља које су укључене у прикупљање потенцијалног енергетског богатства источног Средоземног мора.

Заправо, прошле недеље су државе Грчка, Kипар и Израел потписале споразум о изградњи гасовода од 1.300 километара који би снабдевао Европу гасом произведеним из источног Средоземља.

Овај нафтовод, познат као ЕастМед, има подршку Европске уније (ЕУ), а сматра се директним изазовом недавно завршеном нафтоводу Турски ток, који транспортује руски гас преко Црног мора и у Турску, за испоруку у јужну Европу.

Постоји један главни проблем у пројекту гасовода ЕастМед – новопостављена турска поморска граница с Либијом. Споразум о успостављању поморске границе поништава демаркацију ЕЕЗ-а између Грчке и Kипра и, на тај начин, блокира нафтовод ЕастМед.

Тај потез Турске осудиле су стране нафтовода ЕастМед и ЕУ и биће оспораван на суду. Парнични спор око овог питања могао би да потраје годинама док се не реши. Одбацио га је и генерал Хафтар и његови спонзори у Египту, који одбацују легитимитет и овлашћења ГНА да постигне такав споразум са Турском. Ту наступају турске безбедносне гаранције за ГНА.

Ако би Хафтарова ЛНА успела да победи ГНА и преузме управљање државом, тиме би се поништили било какви споразуми које је ГНА потписала, укључујући успостављање либијско-турске морске границе. Турско обећање о војној интервенцији је много више од једноставног решења за ГНА; представља везу са већим циљевима Турске на источном Средоземном мору и одржава њен дугорочни статус енергетског чворишта за јужну Европу захваљујући гасоводу Турски ток.

Да ли ће се остали играчи супротставити?

Турски потез у Либији има потенцијал даље дестабилизације већ нестабилне ситуације у Либији. Већина посматрача се слаже да је закон којим се дозвољава распоређивање турских снага у Либији више одвраћање него стварност.

Изгледи знатних контингената турских трупа који ће се у било ком тренутку појавити на либијском тлу су мали са Анкаром која се ослања на војне саветнике и борце из Сирије, потпомогнуте оружјем и обавештајном подршком, како би ојачала ГНА.

То би се, међутим, могло променити уколико Хафтар затражи додатну подршку од Египта, УАЕ, па чак и Русије као противтежу турској помоћи.

Оно што се прећутало у свему овоме је да је ситуација еволуирала до тачке у којој је већ била – наиме, интервенције НАТО-а коју је водила САД 2011. године и која је Гадафија уклонила са власти.

Вакуум моћи који је створен губитком Гадафија водио је слому власти у Либији, што се манифестовало актуелним грађанским ратом између ГНА и ЛНА.

Све стране су искористиле овај хаос у своју корист. Иако још није исписано последње поглавље либијске трагедије, како ствари сада стоје предност је на страни Турске.

Питање је колико дуго се ова предност може одржати пре него што остали играчи направе следећи потез, закључује Скот Ритер за РТ.

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here