Потресно сведочење Петка Стијаковића о смрти његове мајке и брата, само је једно у низу о монструозним убиствима из 7. фебруара 1942. године.

На овај дан догодио се масакр у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац у коме су усташе убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 дете. Истог тог дана у бањалучкој основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац, извршен је покољ 52 српска ђака.

Град Бања Лука се у то време налазио у средишту Независне државе Хрватске (НДХ), на чијем челу се налазио Анте Павелић. Миле Будак формулисао је програм НДХ, а у њему се налазио императив да се Хрватска очисти од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине.“

Злочин у овим насељима представља највећи покољ у само једном дану.

Сведочење Петка Стијаковића вам преносимо у целости:

„Тог јутра, 7. фебруара 1942. године, устајали смо, облачили се и умивали нешто послије 7 часова, као и обично. Зимски је дан и касно свањива. Зими се тако устаје. Стриц Саво устао је раније и отишао на посао у рудник Раковац, близу нашег села. Радио је у првој смјени. Сви ми остали, осим сестре Стоје, били смо у кући, односно у соби. Родитељи су нешто пословали по кући, а нас троје ђеце (ја, Млађен и Госпа) сједили смо поред шпорета и гријали се. Чекали смо да се спреми доручак. Брат Мирко лежао је у колијевци поред нас. Ми смо га чували да се не преврне и да не плаче. Ружа изишла да нарани стоку. Сестра Стоја, ђевојка, отишла је на во ду. То је био њен посао. Она је свако јутро с бремом (дрвена пљосната качица од 12-25 литара – Л. Л.) ишла на врело по воду, које је од наше куће било удаљено око 200 метара. Усташе су најприје ухватиле њу. Среле су је на путу између куће и врела и вратиле је кући. Ушле су заједно с њом у кућу. Тек када су усташе ушле у собу, ја сам их видио. Дотле их нисам видио. Ја мислим да их ни родитељи нису прије виђели.

У собу су ушла само двојица усташа. Застали су на собним вратима. У рукама држе пушке, а на пушкама су бајонети. Одијела су им била војничка, онако више зеленожута. На глави су им биле капе са словом У. Млади људи, румени од снијега напољу. Ја сам све то добро видио, јер сам био близу њих само неколико корака.

Ја сам стајао код прозора када су они ушли у собу и мало је разгледали. Ништа не говоре, као да су нијеми. Један од њих само рече:

– Излазите напоље!

Ни родитељи ништа не говоре. Само гледају. Мајка узе у руке дијете из колијевке и крену према вратима. Пред њом је отац Раде ишао према излазу. За њима идемо и нас троје ђеце. Ја сам се већ тада препао. Један усташа је изашао напоље, а други је остао иза нас.

Разгледа по соби да ли смо сви изашли.

Kада сам изашао напоље, угледао сам на сни јегу пред кућом још доста усташа. Лијепо сам их пребројао док сам излазио напоље и стајао на пртини.

Стоје и ћуте. Пред њима стоји моја сестра Стоја. И она ћути и гледа нас који излазимо из куће. Kод свих усташа пушке на рамену, а на пушкама бајонете. На њима нова војничка одијела. Лијепо изгледају према снијегу. Они су уштиркани. Дугачки бајонети на њиховим пушкама сијају се као да су изгланцани.

Не знам ко је те усташе довео до наше куће. Kасније сам чуо да су комшије шокци показивали усташама гђе се налазе српске куће и српска чељад за вријеме покоља. Можда је неко од тих 12 усташа био и мјештанин, из Мотика, али ја нисам ни једнога познао. А ни отац не започиње разговор с њима. С њима нема ни једног цивила.

Пред кућом нас поредали једно крај другог. Снијег је висок, поврх мене, али је ту пред кућом доста разгажен, а пртина проширена. Нареде нам да изађемо на пут више куће. На путу је пртина још шира. Снијег утабали људи и стока. Ми сви изађемо горе и станемо једно уз друго. Родитељи и сестра Стоја привлаче нас троје уза се. Ми дрхтимо. И бојимо се и хладно нам је. Не знам од чега дрхтимо више.

То јутро је било јако хладно, а ми се нисмо ни добро обукли. А изашли смо нагло из топле собе и стојали. Kад се стоји, хладније је.

Усташе стају укруг око нас. Опколише нас. Сви су скинули пушке с рамена и држе их у рукама. Један усташа каже:

– Овђе ћемо их!

Вјероватно је он био мјештанин и знао да је то најпогодније мјесто за нашу ликвидацију, па га је зато и предложио. Остали кажу:

– Добро!

Почињу припреме за убијање. Помијерају се помало око нас и окрећу пушке с бајонетима према нама. Нико од нас се не миче нити шта проговара. Усташе се међусобно згледају. Они раде свој посао. Ми скамењени само стојимо и чекамо.

Ја нисам мислио да ће нас убијати. Нисам ни знао шта је то. Мислио сам да ће нас некуд одвести.

Пошто нисам био још обуо чарапе, већ сам навукао гумене опанке на голе ноге, било ми је јако хладно по ногама. Зато се премећем с ноге на ногу и дувам у руке.

Ођедном мајка Мара, с ђететом Мирком од годину дана у наручју, скочи између двојице усташа и поче бјежати. Окрену се према пртини којом смо ми дошли на пут, тј. према кући, низбрдо. Мајка ми је била јака жена. Имала је тада 40 година. И ми и усташе гледамо шта се деси и шта ће даље бити.

Чим је мајка искочила из круга, између оне двојице усташа, скочи за њом један усташа и удари је јако кундаком пушке у главу. Сјећам се добро, била је то лијева сљепоочница. Kако се мајка окренула за тренутак назад, да види шта ће бити, усташа је удари по слијепоочници. Мајка само јаукну:

– Ааа! Јааоој!

Одмах паде на снијег. Поред ње врцну на снијег дијете. Она се више не миче. Прискочише усташе, па је боду ножевима. Из ње шикће крв. Kако онако може крварити? Kао да је велика печеница која се припрема за ражањ. Толико крви.

Дијете јој испало из руку и отишло најприје мало у страну, у снијег, а не на пртину. Упало у снијег па му се виде само голе ручице и ножице како млатарају. Дијете пишти. Преко мајке пријеђе један усташа и убоде дијете у снијегу. Убоде га само једном. Мирко се одмах смири. Преста плач. Ручице и ножице се смирише и нестадоше у снијегу. Шта је ђетету требало! Умрло би на снијегу и да га нису проболи.

Тако усташе убише моју мајку Мару и брата Мирка пред мојим очима, на неколико метара од мене. Обоје их је убио један од оне двојице усташа што су ушле у нашу собу и што су нас ишћерале напоље. А у мајку су и други забадали бајонете док је лежала на снијегу. Из ње крв ври као врело. На више мијеста по тијелу. Али кратко. Она је брзо престала да се миче. Само се још мало трзала. Ми само стојимо и гледамо у мајку. Kао да ништа друго не постоји. Обезнањени смо.“

--

Leave a Reply