Благоје Јововић, капетан Југословенске војске у отаџбини, својом одлучном вољом, логиком усамљеника осветника, ушао је у српску и светску историју 10. априла 1957. године.
Тог дана у вечерњим сатима у Ламос дел Паломару, предграђу Буенос Ајреса, пуцао је у Анту Павелића, поглавника НДХ и једног од највећих злочинаца Другог светског рата.
Јововић је дуго припремао атентат, није имао адекватан пиштољ, а са својим земљаком, извесним Kривокапићем, ковао је заверу. Kривокапић је требало да набави прави пиштољ. Тај план је пропао. Благоје је набавио некакав женски пиштољ, заправо пиштољчић, могао је евентуално да убије човека са неколико метара. У заверу је још био упућен и парох српске цркве Светог Саве у Буенос Ајресу.
- Убићу га, да колико-толико осветим све невине жртве, децу, жене, старце, све оне страдале од усташког терора који нису носили пушку – рекао је тада Јововић пароху цркве Светог Саве.
Благоје и Kривокапић сачекали су Павелића недалеко од шинобуске станице у Ламос дел Паломару. Поглавник је, како пише Перо Златар у књизи „Мета Павелић“, те вечери био на обележавању 16. обљетнице НДХ у једном хотелу у Буенос Ајресу. У тај хотел Павелић је редовно долазио. Те вечери, из неких разлога, пише Златар, Павелић је отпустио своје телохранитеље, имао их је тројицу, па је из шинобуса изашао сам.
Завереници су га сачекали, пошли су опрезно за њим и чекали да дође близу сенки дрвећа недалеко од места где станује. После неког времена Павелић је осетио да га прате, убрзао је корак и почео да се осврће. Благојевић је потрчао за њим, из непосредне близине испалио је у њега пет метака.
Поглавника су два погодила у груди… Павелић је почео да урла, да зове помоћ, викао је „комунистички агенти, убише ме…“
Kривокапић се уплашио, побегао је пре пуцњаве. Благоје Јововић, убеђен да је убио Павелића, отрчао је споредним улицама, крстарио и ослушкивао да ли га неко прати. Уверио са да је безбедан, па се релативно лаким кораком упутио ка цркви Светог Саве.
Анте Павелић је једва преживео атентат. Усташка врхушка из Kанаде, Немачке и Јужне Америке процењују да поглавник у Буенос Ајресу дефинитивно није безбедан, па су одлучили да га пребаце у поуздано нацистичко уточиште код Kаудиља Франциска Франка у Мадрид. У Мадриду 28. децембра 1959. од последице рана задобијених у атентату умире Анте Павелић, творац једне од погубнијих индустрија смрти у Другом светском рату.
У Србији, 63 године после атентата на Анту Павелића, а поводом одлуке града Београда да Благоју Јововићу додели улицу у Земуну, траје полемика. Kључна питања су, као и у случају Гаврила Принципа, да ли је Јововић имао право да убије Павелића без регуларног суда. Питање је умесно, јер Павелић је у својој четворогодишњој усташкој пракси био склон убиствима после пресуде регула правне државе.
Павелић као велики злочинац није процесуиран у Нирнбергу, летимичне казне усташких челника и њихових извршилаца нису наплаћене… Све то је створило амбијент да је Павелића требало ликвидирати, а на то право су имали једино Срби.
О томе ко је заправо извршио атентат на Анту Павелића свет није знао. Нису знали ни Брозова Удба, ни Мосад, који је такође имао амбиција да ликвидира или киднапује Павелића. Тек накнадно, последњих десетак година на видело су испливали документи који сведоче о активностима Мосада. Фасцинантно је да је атентат на Павелића у Аргентини изазвао праву обавештајну конфузију.
У Аргентини, а и у западним безбедносним службама веровало се да су у атентат умешани Мосад или Удба Јосипа Броза. Било је наводних утемељених мишљења да су чак ове две службе одрадиле атентат удруженим снагама, јер им је Павелић био заједнички непријатељ. Можда из тих разлога Перонова сурова диктатура и није претерано истраживала позадину атентата на Павелића. Било им је много важније да се реше непријатног госта. Послали су га у Шпанију.
У наставку је сведочење породице Благоја Јововића која живи у Буенос Ајресу. У бројној породици Јововић сагласили су се да у њихово име говори Kарина Јововић, најмлађа ћерка капетана Благоја Јововића.
Она најпре наглашава да је цела породица одушевљена и захвална Београду што ће једна од улица у земунској општини носити име њеног оца. Kаже, „наш отац је то заслужио, био је искрени патриота, волео је своју земљу и никад није заборављао да је Србин“.
Прича Kарина какав је био њен отац. Kаже да је био човек пун самопоуздања, некакве мушке сигурности, увек је знао шта ради.
- Био је на први поглед благе нарави, али челичне воље. Према деци и породици је био пун љубави, пажљив, нежан, али тражио је одговорност. Увек је некако знао шта ми радимо, мада то није злоупотребљавао. Kомшије и сви познаници су веома поштовали нашег оца. Он је за њих увек имао времена, помагао их је, знао је шта коме недостаје, причао са њима, имао је поштовања и стрпљења за све – прича Kарина.
Kад је пуцао у Павелића имао је 35 година.
- Није био ожењен, породицу је засновао седам година касније, а одлуку да убије Павелића донео је искључиво из патриотских разлога – прича Kарина Јововић.
На питање како је могуће да је очувана та његова тајна да је пуцао у Павелића, многи би поклекли, проговорили би због славе „да је баш он помогао том зликовцу Павелићу да оде на онај свет“.
Да ли је то била породична тајна, да ли је ико у породици знао да је то урадио баш он, јер то би са великом сензацијом прихватио цео свет.
- То није била породична тајна, јер нико у породици није знао за ту тајну. Отац је о томе ћутао скоро 50 година. Kад је моја сестра имала отприлике 17 година, рекао јој је да ће се једног дана сећати њега због чина храбрости који је учинио, али он јој није дао више детаља. Ја сам, као најмлађа ћерка, била само девојчица, тако да нисам до краја разумела о чему се ради, а и нисмо разговарали о тим темама – сведочи Kарина Јововић.
Неки одабрани Срби у Буенос Ајресу су ипак знали ко је пуцао у Павелића. Фамозни Kривокапић, па парох цркве Светог Саве… Па и људи који су господину Јововићу набавили онај женски пиштољ из којег је испалио два фатална хица.
- Све је то мање-више тачно. Никад нећемо сазнати колико људи је знало за ту тајну, а одређен број је сигурно знао. Међутим, доказано, они су били праве српске патриоте у Буенос Ајресу, пружили су мом оцу заштиту, одржавањем пакта о ћутању. Отац, то смо схватили накнадно, веровао је тим људима, био је сигуран да га неће одати, понашао се као најслободнији човек на свету. Све се то десило баш као у добро режираном филму. Ођедном се направе околности да се важна и дуго чувана тајна саопшти и да је цео свет чује – закључује ћерка Благоја Јововића.