Већ неколико дана у Ирану трају антивладини протести. У медијима се често може прочитати придев „антивладини“, али заправо ради се о отвореном отпору теократском режиму на челу са врховним вођом ајатолахом Алијем Хамнеијем. Оно што је у почетку можда и био спонтани бунт грађана, незадовољних економском ситуацијом и недостатком политичких слобода, убрзо је кренуло да се одвија у складу са добро познатом матрицом обојених револуција. Један од главних показатеља је потпуно једнолично извештавање водећих западних медија и настојање да се романтизују протести који су за само неколико дана однели најмање 20 живота.

Ту медијску једнообразност, која указује на масовну координацију извештавања, лако је тестирати. Довољно је да на Гуглу покушате да пронађете неке информације о протестима у Ирану и приметићете како готово све ударне западне медијске куће (од BBC до Њујорк тајмса) већ неколико дана о демонстрацијама извештавају уз идентичну ударну фотографију, на којој се налази девојка са високо подигнутом стегнутом песницом.

Читаоцима у Србији углавном је позната симболика стегнуте песнице, логотипа београдске органзације Отпор, који је касније преузиман свуда у свету где су избијали протести против антиамеричких влада. Осим стегнуте песнице, један од визуелних симбола обојених револуција су и слике млађих жена и девојака, обично у некој врсти благонаклоног контакта са снагама за одржавање реда. Сврха тих слика је да побуни дају једну романтичну ноту, са циљем да се на националном и глобалном нивоу подстакне емпатија са наводно мирољубивим грађанима (ретко кога ће жене асоцирати на насиље), који се боре за правду и слободу.

ПРИМЕНА ИСКУСТВА ДРУГИХ НАПАДНУТИХ ЗЕМАЉА
Међутим, колико год биле велике могућности америчких служби у погледу масовне манипулације свешћу и режирања протеста, шансе да демонстрације у Ирану доведу до урушњавања режима су минималне. Главни разлог је чињеница да је Иран суверена држава, која се неће много освртати на спољне реакције приликом обрачуна са снагама које сматра претњом сопственом уставном поретку. То је први предуслов успешне одбране од покушаја извођења државног удара под маском масовног народног устанка.

Ко је пажљиво пратио дешавања у Украјини и Македонији сетиће се да су власти у тим земљама неколико пута попуштале пред спољним притисцима и без икаквог основа декретом ослобађале све ухапшене демонстранте. Тиме је протестном покрету уливана додатна доза самопоуздања и моралног охрабрења, док су се код друге стране увлачили страх и несигурност. Политички суверенитет Ирана омогућио је његовој власти да се постави сасвим супротно и да демонстрантима који крше закон поручи да би могли да се суоче са смртном казном, док им је Револуционарна гарда обећала одговор „гвозденом песницом“.

Поред тога, мање и слабије земље не би смеле ни да помисле на увођење одређених ограничења на интернету, што је Техеран по свој прилици урадио (Трамп је чак твитовао да је Иран суспендовао интернет), схвативши да је виртуелни простор најподеснија платформа за координацију и усмеравање активности масовних протеста. Уз претпостављену контролу ситуације у сфери класичних медија и телекомуникација, овим потезом је демонстрантима у значајној мери онемогућена међусобна комуникација.

Што се тиче структурних околности које иду наруку иранском режиму, крајње је важно истаћи чињеницу да огроман број конзервативних грађана у врховном вођи види непогрешиви верски ауторитет, због чега су позиви на његовово смењивање за њих равни богохуљењу. Хамнеи се изгледа одлучио да од самог почетка максимално материјализује ту предност, па су недуго након избијања првих демонстрација у 1.200 градова организовани прорежимски скупови на којима су доминирали верски слогани. Стиче се утисак да је овај рецепт преписан од Ердогана на основу искуства суседне Турске у сличној ситуацији 2013. године.

Потребно је пратити како ће се протести даље кретати, али шанса да дође до радикалне ескалације и угрожавања опстанка иранског режима је изузетно ниска. Међутим, иако ће највероватније на крају бити угушени, актуелни протести требало би да упале аларм у иранским владајућим струкутрама. Предуслов за покушај изазивања обојене револуције је тињајућа фрустрација дела друштва, која може бити вештачки подстрекивана споља, али мора имати реалну основу. У Ирану је већ дуго уочљив тренд отпора некој врсти формализоване иранске „дубоке државе“, која контролише активности председника и владе.

САД НЕЋЕ ОДУСТАТИ
Свепрожимајућа исламизација целокупне политичке и културне стварности државе чији грађани баштине високу свест о својој цивилизацијској посебности очигледно наилази на противљење одређеног дела становништва. Мало је познато да је због тога чак и Ахмадинеџад долазио у велике сукобе са ајатолахом Хамнеијем, када су га одређени кругови прогласили за националисту, што је у данашњем теоцентричном Ирану готово синоним за јерес. Скорашња убедљива победа Хасана Роханија у првом кругу председничких избора иде у прилог тези о раширеном незадовољству, будући да се радило о најлибералнијем кандидату који је прошао строги филтер врховног вође. Управо његови бирачи данас протестују.

Осим тога, тешка економска ситуација, највећим делом узрокована дугогодишњим санкцијама УН због развоја нуклеарног програма, очигледно почиње да узима маха и да угрожава унутрашњу стабилност Ирана. У том смислу су протести делимичо изазвани и разочарењем због изостанка видљивијег економског напретка након нуклеарног споразума из 2015. године, од којег је део Иранаца имао толико висока очекивања да су његово потписивање прославили на улицама. А, с обзиром да на економском плану не цветају руже, властима је све теже да грађанима објасне потребу за сталним регионалним ангажманом, који се своди на заштиту шиитских интереса и прокси сукобе са супербогатом Саудијском Арабијом.

Све ово открива још једну важну чињеницу која није директно везана за Исламску Републику. Наиме, САД неће одустати од смењивања неподобних режима свим расположивим средствима упркос више пута изнетим Трамповим обећањима да ће прекинути такву праксу. То је тихо провучено и у недавно представљеној Стратегији за националну безбедност, у којој се на 35. страници наглашава потреба за деловањем у медијима и на интернету како би се „активирале локалне мреже“ као најефикасније средство у „идеолошким надметањима“ (читај промовисању демократије). Јасно да јасније не може бити.

На крају крајева, не би требало кривити САД што користе средства која су им на располагању. Без обзира да ли ће актуелни протести у иранским градовима довести до исхода који прижељкују у Вашингтону, Иран је данас слабији него пре 10 дана. А успешна тактика се не мења тако лако. Ред је на Кину и Русију да што пре пронађу ефикасан одговор на овај вид унутрашње дестабилизације.

Александар Вујовић

Извор: standard.rs