Како су Павелићеви следбеници добили прилику да се „оперу“ 1944. године; Москва им понудила да учествују у борбама против Немаца у замену за живот

Тито и Стаљин у Москви 1944. године / Фото Архива

У смирај свог живота, Иво Андрић записаће да само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, додаће наш једини нобеловац, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости.

На нашу велику жалост, готово пола века та светлост није обасјавала један поприличан део прошлости у вези са Србијом и српским народом. Логиком нашег нобеловца, ти догађаји нису помагали и служили разумевању наше садашњости. Али зато су били и остали у функцији хрватских политичара и историчара, од Владимира Бакарића, преко Фрање Туђмана, па све до Колинде Грабар Китаровић, и служили у остварењу „тисућвјековног сна“…

Вратимо се у 1944. годину, тачно пре 74 године. Црвена армије креће у поход кроз Србију, да је ослободи „од ње саме“. У ешалонима црвеноармејаца су и дојучерашње Павелићеве усташе, припадници 369. „вражје“ усташке пуковније, који су годину дана раније били поражени и заробљени у бици код Стаљинграда. Стаљинови стратези смислили су занимљив план. У замену за живот, понудили су им да се покају што су са Немцима јуришали на њихову земљу тако што ће да учествују у завршним операцијама у Југославији.

Дефинитиван договор о овом „совјетско-усташком“ аранжману пао је у Москви на првом сусрету Стаљина и Јосипа Броза Тита између 21. и 28. септембра 1944. године. Тито тих дана наређује Вељку Влаховићу, који је, иначе, рат провео у Москви при Коминтерни, да новоформираној јединици преда ратну заставу, којом ће „увеличати славу Народноослободилачке војске Југославије“. Истовремено, из Југославије у Совјетски Савез долази партизански командант Ђуро Лончаревић, који ће бити постављен за политичког комесара.

И у Немачком походу на Стаљинград и у Стаљиновом и Титовом ослобађању и освајању Србије овом јединицом командовао је исти човек, витез Марко Месић, официр предратне југословенске војске, који се 1941. прикључио Павелићевим усташама. Понудио се Немцима да за њихов рачун ратује на Источном фронту, па је после завршене обуке већ крајем те 1941. учествовао у борбама за Бесарабију и Украјину. Од октобра 1942. борио се за Стаљинград, а непуна три месеца касније, 14. јануара 1943, постављен је за команданта 369. пуковније, али су га Совјети заробили већ после две недеље.

– У вас су упрте очи наше домовине, будите свјесни да овде изграђујемо темеље своје домовине. Ако дође час да овдје морамо пасти, паднимо храбро, као јунаци – као Хрвати – увијек за поглавника и за дом спремни – говорио је усташама код Стаљинграда.

СТАЉИНГРАД Марко Месић у средини

Годину дана пре него што га је Тито промовисао у ослободиоца Србије, Месића је Хитлер одликовао двапут, а Павелић три пута. Хитлер Железним крстом другог степена и Железним крстом првог степена, а Павелић Војничким редом жељезног тролиста четвртог степена, Војничким редом жељезног тролиста другог степена, с правом на назив витез и велики витез хрватског жељезног крста, чиме је аутоматски стекао право да титула витез постане саставни део његовог имена и презимена.

По повратку из Москве у Румунију, Тито је Месићу у Крајови приредио и ручак, а само три месеца касније, 1. децембра 1944, Одељење заштите народа, Озна, припремило је строго поверљиви досије, у коме се помиње „усташки фактор“ у овој јединици и цитира загребачки „Хрватски народ“ од 27. јуна 1943, где су објављени најважнији биографски подаци о „Месић витез Марку“.

О Месићевом усташлуку и Павелићевим орденима којима га је окитио, сасвим сигурно је, бар преко „Хрватског народа“, био добро упознат и Иван Крајачић, главни Титов и Стаљинов обавештајац у Загребу.

О дејству ове јединице колале су разне приче, од тога да су већином изгинули у борбама с Немцима, да су их партизани, када су сазнали за њихову прошлост, похапсили или стрељали. Тврдило се да су се преживели припадници ове „вражје“ пуковније, после одласка из Србије, прикључили Немцима, с којима су крајем јануара 1945. учествовали у заузимању Метковића, Чапљине и Габеле.

И док је ова усташка формација „прала образ“ Хрвата за све историјске промашаје, „ратујући“ у околини Чачка и Горњег Милановца, Тито је коначно дозволио да се у Србији, последњој у Југославији, одржи Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије – АСНОС, после два месеца одлагања и „преписке“ са Благојем Нешковићем, секретаром Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Припадници 369. „вражје“ усташке пуковније на Источном фронту

Одмах по ослобођењу Београда, када је отворен Сремски фронт, на који је послата српска младеж, почетком новембра 1944. године, у Коларчевој задужбини је почео скуп који је требало да успостави власт у Србији. За разлику, рецимо, од Хрвата, где су учествовали представници Хрватске сељачке странке и других политичких партија, на овом четвородневном заседању били су присутни само „политички пробрани и обрађени делегати“.

Десет минута пошто су делегати заузели своја места, у Коларчеву задужбину ушао је Броз са својом свитом. Дворана се пролама од овација, поклича и тапшања. Он се упутио ка великој кожној фотељи у првом реду, која се и изгледом и величином упадљиво издвајала од обичних тапацираних столица с металним наслоном за руке, у које су се сместили сви други гости и делегати АСНОС. Са његове десне стране седа председник АВНОЈ др Иван Рибар, а са леве председник југословенске краљевске владе др Иван Шубашић.

Титово излагање, које је трајало само пет минута, дванаест пута је прекидано клицањем и бурним и дуготрајним аплаузима. Хрватску је на овом скупу у „Коларцу“ представљао Андрија Хебранг. Он је замаглио истину о покољу над Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини.

– Спријечили смо усташке планове о покољу Срба!

У ЗНАКУ ВЕЛИКОГ ЕЛАНА

Агенти седме управе совјетске војне обавештајне службе из Коларчеве задужбине су своје претпостављене у Москви обавестили да је Скупштина прошла у знаку великог елана. На учеснике АСНОС, саопштавају, лош утисак оставиле су речи генерала Сретена Жујовића, да су Срби за време рата поднели мање жртава од других народа Југославије, јер је у том рату Срба погинуло више него припадника свих других југословенских народа и етничких група заједно.

Месец дана пре доласка на АСНОС, Тито је, на Кардељев предлог, Андрију Хебранга сменио са функције секретара ЦК КП Хрватске због „националистичког застрањивања према Србима“.

Делегати обећавају комунистима Хрватске да ће Србија уложити све своје снаге за ослобођење свих хрватских крајева. И Словенцима АСНОС поручује да ће се српски народ, раме уз раме са својом словеначком браћом, борити за коначно ослобођење читаве словеначке земље, за словеначко приморје, за Корушку.

Црногорац Митар Бакић рекао је да су Срби и Црногорци два рођена брата, али да Црногорци сада постају посебан народ, а Војвођанин Јован Веселинов саопштио је да се народ у Војводини изјаснио за аутономију у оквиру једне федералне јединице, а да њен словенски народ жели да буде „у што бољим односима са браћом Србијанцима, са слободном демократском Србијом“.

Представу којом је рециклирана целокупна новија историја Србије оверио је један професор Београдског универзитета. Препоручујући се новим властима, рекао је:

– Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи!

Златиборски прота Милан Смиљанић је рекао да нема никакве опреке између црвене звезде петокраке и његовог црквеног крста, већ, напротив, да та звезда петокрака са земље на небо диже његов крст, диже га од српског светосавља до јеванђелског свехришћанства.

Говорио је и један несвршени студент Медицинског факултета, Добривоје Видић из Чачка, који ће пред крај Титовог живота бити и председник Србије. Он је рекао:

– Шест стотина педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца!

Печат овом скупу дао је један од најближих Титових сарадника, Сретен Жујовић:

– Ми први пут у историји стварамо своју рођену, вољену земљу!

– Никад Србија није била Србија српског народа као што је данас!

– Србија је дошла на власт тек кад је и Србин посумњао у српско име!

Скупштина је посебно захвалила и Стаљину и Tиту. Стаљину за „срећну будућност“, а Tиту је у његовом присуству послат телеграм у коме је речено да је постао најбољи син нашег народа.

На овом скупу, на коме је усташама опроштен геноцид над Србима, на коме је Србија први пут постала „рођена, вољена земља“ српског народа, на коме су српски комунисти „посумњали у српско име“, Косово и Метохија и Санџак нису ни поменути.

Извор: novosti.rs