Сваки човек има своје добре и лоше стране. Неки су, упркос или захваљујући својим добрим и лошим странама, предодређени или способни да препознају тренутак и искористе историјске околности да допринесу великом помаку. Доналд Трамп се затекао у таквим околностима. Народ га је изабрао за председника САД, тренутно најмоћније државе на свету и глобалног хегемона упркос жестокој кампањи доминантне елите, која је уједно и глобална елита. С намером или силом прилика, Трамп је препознао или био предодређен да артикулише основни проблем свог народа, који је уједно и заједнички свим народима под чизмом глобалног неолиберализма.

Већ неколико деценија људи широм света суочени су са настојањима рационализације стварности која ствара све веће раслојавање, неједнакости и неправедност. Позивање на глобализацију и информационо-технолошку револуцију не објашњавају све негативне последице којих смо савременици, јер ови процеси сами по себи не подразумевају цивилизацијско стагнирање.

Цивилизацијско стагнирање може се видети у три аспекта. Емпатија је скоро уклоњена из јавног мњења и сведена је на пар дана ударних вести или политичких кампања. Безразложна страдања људи скоро углавном се користе за покретање профитерских кампања „солидарне“ помоћи или политичке кампање. Способност спонтане спознаје правилности окружења (резонантног учења), односно емоционална интелигенција, значајно је подривена. Људи данас прихватају наративе који често немају утемељење у здравом разуму. Тако физичари и математичари управљају финансијским поретком, реална имовина се отима новацем који је без вредности или је статистички, а конструкти о партиципацији, инклузивности, транспарентности и лидерству карикирају суштину демократије од представљања у артикулисање.

Коначно, индивидуа је дехуманизована свођењем на аспекте финансијске потентности, људског ресурса, роба свог тела и прилагодљивости, занемарујући основне вредности које га чине људским бићем. Такво биће формално има политичка права, али је лишено социјално-економских (укључујући пензионих и здравствених фондова) и подређено опстанку са све мањим накнадама за рад, у свету у коме један одсто људи контролише преко шездесет одсто богатства и у коме контрола биомасе све више надилази правни поредак.

ДВА ПРОЦЕСА
У таквом свету, који предводи САД, развила су се два процеса који утичу на процесе одлучивања. Први је симбoличка комуникација на свим нивоима као метод којим се намећу ставови оних који имају ресурсе да контролишу јавни информативни простор (попут реклама или пропаганде), што за последицу има идеолошку диктатуру, која се маскира „универзализацијом вредности“, „демократизацијом“ и сличним умирујућим терминима. Други је приватизација свега, укључујући и јавних послова. Последица је то да је неолиберална елита немилосрдно колонијализовала имовину, територије и систем вредности, а све у интересу мале групе контролора финансијских токова, који тако долазе у прилику да управљају животним токовима.

Кампања против председника Трампа, којој су на чело стали представници у оба дома, распршила је илузију како глобалистичка неолиберална елита подрива само друге државе. Испоставило се, по сличном обрасцу, да се завере кују и према својим грађанима и држави. Једино по чему положај грађана САД разликује је то што (још) нису изложени насилном демократизовању.

У функцију наметања неолибералних дискурса и приватизације, стављен је и државни апарат САД, пре свега обавештајни. Овакво, несистемско ангажовање изискивало је приватизацију и дела обавештајних послова. То је оне који су постављани на чело тих служби, по природи ствари, чинило саможивим, обесним и мешетарима. Тако су, колико год звучало невероватно, постале фасада за неконтролисану незајажљивост делова који изводе парадржавне мутне радње широм света у интересу неолибералне глобалистичке елите.

Све је јасније да су настојања да се изабрани председник САД, Трамп, свргне преко FBI, Секретаријата правде и, уз коришћење мејнстрим медија и неолибералног невладиног сектора, само покриће за конструкцију која је морала потећи из самог центра система заштите националне безбедности – CIA. Ово постаје јасно ако се сетимо да је након избора Трампа, директор CIA Џон Бренан одмах дао интервју за британски лист у коме се негативно изражавао о свом председнику, а истовремено на новог председника се устремио и директор Националног обавештајног система Џејмс Клапер (на слици испод).

ПРИВАТИЗОВАНИ ПРИСТУП CIA
Наведено није од суштинске важности само за САД већ и за све државе које су им блиске или су тежиле да се уклопе у глобални неолиберални поредак. Ако су САД биле у позицији глобалног хегемона, а да је паралелним механизмима одлучивања доминацију остваривао и неолиберални поредак, логично је да су све државе које су се прилагођавале хегемону, у замену за наклоност, прећутно прихватале и локални механизам приватизованих обавештајних послова који би каналисали унутрашње дискурсе и процес.

Они који су служили сплеткарошима, често и не размишљајући о интересу сопствених грађана, на чијој грбачи су живели, претварајући се да им је интерес државе изнад свега, могу бити само још бескарактернији и бестиднији. Овакву тезу било би тешко прихватити, а још теже изнети да није утемељена на развоју са којим смо данас сви упознати, захваљујући чврстини патриотских снага у САД.

Како су САД у позицији глобалног хегемона, основни механизам наметања институционализације глобализма су управо механизми којима америчка неолиберална елита располаже у америчком политичком систему. То је разлог због којег се у оквиру CIA развио нови, приватизованији, оперативни приступ остваривању наеформалних интереса, под плаштом интереса националне безбедности. Основни покретач новог приступа, како се видело у јавно познатим случајевима у Авганистану и у Русији, је готовина (у пластичним кесама), односно последично корупција.

За ланац утицаја су, међутим, занимљивији неки други детаљи. Када је 2013. године у Москви ухапшен трећи секретар у амбасади САД Рајан Фогел, сазнало се да је покушао да врбује припадника руске ФСБ за сарадњу са CIA. Исте године, Едвард Сноуден, припадник Агенције за националну безбедност (NSA) који је обелоданио незаконити програм тоталног електронског надзора Американаца, такође се испоставио као уговарач CIA. Претходно се 2011. године за бившег припадника америчке војске ангажованог од стране приватне плаћеничке фирме у Конзулату САД у Пакистану, такође испоставило да је тајно радио за CIA.

Поставља се питање да ли су они само били инфилтрирани у Државни секретаријат, Секретаријат одбране и NSA или у овим органима CIA има нетранспарентни канал утицаја. Број припадника CIA је тајна, а почетком 21. века у литератури се наводило да упошљава преко 20.000 лица. Данас, са „уговарачима“, извесно их је много више. Ова агенција обезбеђује информације за администрацију и предствничка тела САД, што је ставља у позицију да иницира америчку политику, али и да непосредно предузима мере по свету.

ПРОШЛОСТ ЏЕЈМСА КОМИЈА
Од 2005. године CIA је свој Директорат операција, једну од најмањих унутрашњих организационих јединица, али моћну зато што поставља шефове својих станица CIA по свету и организује тајне операције, преобликовала у Националну прикривену службу (NCS), на челу са директором који има статус високог функционера америчке владе.

О томе колико је најгломазнији обавештајни систем на свету пажљиво бирао своје уговараче, сведочи то да се сумња да су они ти који су кршили безбедносну процедуру и поверљива документа о алатима које CIA користи за хаковање доставили Викиликсу. Није, стога, за чуђење да је директор FBI постао Џејмс Коми, који је претходно био извршни директор за корпоративну безбедност у HSBC банци у периоду током којег је та банка прала новац за мексичке нарко картеле. Није чудо ни да је покушај пуча у Турској финансиран и новцем који је потицао од америчких снага у Авганистану, тренутно највећем произвођачу хероинске базе…

Не треба заборавити да су обавештајне службе користиле латиноамеричке нарко картеле против левичара на том простору, па је питање под чијом је контролом промет кокаина, који се једино производи на том простору (осим боливијског). У крајњој линији, како је могуће да емигранти са Косова, браћа Барјактари, претекну из неолибералне администрације Барака Обаме и у Трамповој администрацији дођу на позиције шефа кабинета саветника за националну безбедност и директора Савета за националну безбедност’?

Политичко одлучивање у највећој глобалној сили постало је „слон у стакларској радњи“. Турска је била близак савезник САД у НАТО, толико да је чак дала ваздушни простор да се бомбардује суседни Ирак, а Конгрес је ипак изгласао да је извршила геноцид против Курда и након пар година у тој земљи је покушан пуч. Филипини су били партнер од поверења САД, које тамо чак држе део златних резерви, па ипак је армија ове стомилионске пацифичке државе опремана старим оружјем, а развили су се организовани криминал, наркоманија и исламски тероризам.

САД су прогласиле борбу против тероризма, али се 2011. године председник сенатског одбора за војна питања састајао са оснивачем ISIS Ал Багдадијем. Данас у САД државни секретар прича једно, Конгрес и Сенат друго, Пентагон треће, представници се компромитују као педофили и корумпирани, силни кокуси, лобисти и други наплаћују услугу утицаја, бирократија је блокирана, па извршна власт делује узурпирана. Неизвесно је с ким да се разговара и да ли је могуће да се ишта формално договори.

За улогу локалних „корисних идиота“ неолибералног глобализма битне су две одлике приватизованих обавештајних послова. Прва је то да је без главне улоге сарадничке мреже и аналитике централно постало располагање готовином за потплаћивање и нетранспарентно одлучивање. Ове две одлике стварају услове да се одлучује искључиво циљно, кад је потребно, и ванинститиционално (власт у сенци). Управо због тих разлога, од свих који некритички прихватају и спроводе све што намеће неолиберални глобализам, највећу одбојност изазивају они који се вољно стављају у функцију реторике скривене руке неолибералне глобалистичке елите, америчке CIA (и још фанатизованијег британског пипка ове хидре). Ти људи нису шпијуни, ни сарадници, ни оперативне везе, они су једноставно бескарактерни опортунисти.

ОЗБИЉНИ ТРАМПОВИ ПОМАЦИ
Данас смо сведоци озбиљног помака у самим САД. На радост свих обичних људи, наклоњених идејама реда, рада, правде и демократије (које неолиберални глобалисти пежоративно називају популизам), председник Доналд Трамп је објавио рат такозваној „дубокој држави“ и „власти у сенци“. Власт у сенци чине управо тајне обавештајне агенције (пре свих CIA), које имају такву моћ и тајност да могу да делују чак и без знања Конгреса и извршне власти. Оне, као такве, могу много тога без одговорности.

Поред њих, постоји „дубока држава“, коју чини војно-индустријски комплекс и њихови лобисти, који имају новац и моћ и који потплаћују сенаторе и конгресмене. Ове две интересне групе су повезане, али се ради о две кабале. Тренутно, власт у сенци, а посебно CIA, је намерна да свргне Трампа. Како истиче Кевин Шип, бивши више пута одликовани агент CIA са завидним референцама, врхушка CIA и њихови сателити у, како је сами зову, „компанији“ престрављени су да би нека од њихових мешетарења могла бити разобличена. Ако би се то догодило, то би угрозило целу њихову организацију.”

Суштина Трамповог рата са власти у сенци је, како је назвао, „исушивање мочваре у Вашингтону“. Тренутну фазу ове игре одликује демонизација медија који су врх копља власти у сенци, уз подршку за политичку базу помагањем да се униште лажни наративи глобализма, као и наклоност војсци. Ослањање на војску, уважавањем војно-индустријског комплекса, подстицај је дубокој држави против власти у сенци.

Једна од политички кључних одлука је председникова Извршна наредба о блокирању имовине лица умешаних у озбиљна кршења људских права и корупцију, од 21. децембра 2017. Ова наредба односи се на стране држављане, стране организације и званичнике страних држава, тако што се прокламују за ванредну претњу за националну безбедност, спољну политику и економију САД, због чега се наређује ванредно стање у обрачуну са том претњом. Узгред, од тринаест лица наведених у овом акту (који могу да допуњују Секретаријат трезора и Секретаријат правде), изричито се помиње држављанин Србије Слободан Тешић (трговац оружјем).

За очекивати је да унутар организација у којима делује механизам власти у сенци постоји револт савесних припадника, који очекују да свој посао раде у интересу државе, а не режима интересне групе. Сада, када Секретаријат правде иницира прикупљање података о завереницима против државних интереса, педофилима из редова естаблишмента, постоје услови за обрачун са експонентима неолибералне елите у представничким телима и тужилаштвима. Да ли ће то бити довољан подстицај за лојалне државне службенике да достављају потребне доказе, остаје да се види.

Оно што је извесно је да Трамп коначно може да тажи да се предлог Специјалном суду за одобрење надзора у иностранству обзнани и тако „упути лопту“ у правцу из ког је потекао наратив о руском хаковању избора. То би водило експонирању подмукле улоге Бренана, Клапера и њихових чауша. Даље би остало „парање џемпера“. Раскринкавање сплеткарошког крвотока неолибералног глобализма неумитно би поткресало крила њиховим „корисним идиотима“ по свету, што би политику вратило у институције, где јој је и место, и вратило наду у демократске процесе.

За Србију, ово је битно, како зато што је тешко водити дијалог са силом у чије се формалне представнике није могуће ослонити, тако и зато што ће бити мање изложена нетранспарентном утицају нечасних и обесних скривених иза најмоћнијег чиниоца светске политике. Тако посматрано, Трамп је тренутно нада против мрачних сила дехуманизације и, какав год да је и шта год мислио о нама, заслужује нашу наклоност.

Мирослав Стевановић

Извор: standard.rs

--