Турски председник Реџеп Ердоган оштро је у петак упозорио Трампову администрацију, саопштивши своју намеру да нареди напад на северни сиријски град Манбиџ, удаљен отприлике 40 километара од турске границе и 100 километара источно од Африна, где америчке трупе спроводе операције уз курдске милиције.

Он је рекао да ће се „операција Маслинова гранчица наставити док се не постигне њен циљ. „Ми ћемо ослободити Манбиџ од терориста (читајте Курда)… Борба ће се наставити док не очистимо терористе све до наше границе са Ираком (која је дугачка 910 километара).

Чињеница је да је, за разлику од Африна који је предоминантно курдски, етнички састав Манбиџа разнолик, са Арапима, Черкезима и Чеченима који чине већину. Турски напад на Манбиџ ће показати темељну контрадикцију америчке стратегије за усклађивање интереса са Курдима у мултиетничком северном сиријском региону источно од Еуфрата, где су Арапи доминантни и где је племенска солидарност и даље јака.

ТУРСКА ОТВОРЕНО ПРЕТИ АМЕРИЦИ
Курди овај регион виде као „историјски курдски“, заснован на концепцијама из средњег века и времена Саладина, али је реалност да они никада не могу да интегришу тако велику арапску популацију. Довољно је рећи да подривање курдских добитака у Манбиџу неће бити тешко за Турску, а америчке снаге ће сигурно бити ухваћене у унакрсној ватри, јер ће без директне америчке интервенције Курди бити у неповољном положају.

Окупација Африна није турски циљ. Њихова намера је да сасеку сан о курдској Рожави, која се заснива на суседним земљама широм северне Сирије, све до источног Медитерана. Прогноза западних аналитичара која се односи на „турско блато“ у Африну је претерана. Турци разумеју да је освајање Африна бескорисно, као региона високих планина са непријатељском курдском популацијом.

Турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу је на то указао када је у петак рекао да ће „након чишћења Курда, регион бити у рукама оних којима припада. „Предаћемо га Сиријцима“, рекао је Чавушоглу, мислећи на арапску популацију. Занимљиво, Курди из Африна су послали пробни балон Дамаску позвавши га да дође и поврати изгубљену територију.

Много тога зависи од руског плана игре. Русија је у јединственој позицији јер је у пријатељским односима са Турцима, Дамаском, али и са Курдима из Африна. Москва би могла да фаворизује опцију по којој би Турци завршили своју мисију у Африну и померили се ка Манбиџу. То би сиријским снагама дало неопходан предах за успостављање контроле над Идлибом.

Турска сигнализира да ће преузети ризик конфронтације са САД уколико буде морала. Потпредседник владе Бекир Боздаг (који је такође портпарол владе) упозорио је Пентагон: „Они који подржавају терористичку организацију ће у овој бици постати мета. САД морају да прегледају своје војнике и уклоне елементе које терористима на терену пружају подршку, као вид избегавања конфронтације са Турском.“

Турски премијер Бинали Јилдирим је такође говорио у том контексту: „Велика земља као што су САД има велику армију и потенцијал. Да ли јој требају терористичке организације (за њене операције у региону)? Ово је јасан израз непријатељства. Турска то неће дозволити, без обзира на то ко стоји иза тога, независно од снаге или имена које носи.“

Наравно, Турска неуморно врши притисак и не даје никакав маневарски простор Вашингтону, па је Трампова администрација присиљена на компромис. Саветник за националну безбедност Херберт Мекмастер телефонирао је помоћнику турског председника у петак касно увече како би разговарали о турским „легитимним интересима“ и како би му пренео да САД неће више обезбеђивати оружје за сиријске Курде.

Мекмастерова увертира уследила је након телефонског разговора у петак између Ердогана и британске премијерке Терезе Меј. У историјском смислу Британија је играла улогу у курдском проблему. Осим тога, контроверзни говор, који је пре десетак дана амерички државни секретар Рекс Тилерсон одржао на Универзитету Стенфорд, а у којем се осетио велики британски утицај, означио је прекретницу у америчкој политици према Сирији. Он је објавио да ће се војно присуство у Сирији продужити „на неодређени период“, и да Пентагон планира да обучава 30.000 припадника курдских безбедносних снага уз турску границу.

ЕРДОГАНУ ЈЕ КАСНО ЗА КОМПРОМИС
У најмању руку, амерички и британски приоритет је да минирају руске преговоре о Сирији у Сочију 29. и 30. јануара, на којима се очекује расправа о сиријском уставу. Запад Турску види као последњу силу која има капацитет да поремети стање које је у Сирији наметнула Русија.

Како год, било каква компромисна формула би у овом тренутку за Ердогана била закаснела и недовољна. Јер сада је ситуација на терену добила сопствену динамику. Курди испаљују ракете на Турску некажњено. Поента је да ПКК није под америчком командом. Ердоган је одбацио Мекмастрова уверавања и навео да америчко оружје још увек иде курдским милицијама.

Министар спољних послова Чавушоглу је данас отворено захтевао да се америчке трупе „одмах“ повуку из Манбиџа. Прихватање турског захтева би било веома понижавајуће за Пентагон. Али шта је алтернатива?

Знаци сведоче о томе да Ердоган већ има дил са Кремљом. Русија је прећутно пристала на турско настојање да се ослабе Курди. То је за Москву и Анкару ситуација у којој обе стране добијају. Са руске тачке гледишта, америчка стратегија у Сирији ће доспети у ћорсокак ако Турци понизе њихове курдске савезнике. Мора се узети у обзир чињеница да Москва сумња да САД стоје иза напада на руску базу у Хмејмиму 5. јануара. Председник Путин је наговестио да се ради о смишљеној завери како би се уздрмали руско-турски односи.

Што се тиче Турске, имајући у виду дефицит поверења у њиховим односима након пропалог пуча против Ердогана 2015. и нејасности америчких намера у Сирији и Ираку, Турска једва толерише америчко војно и обавештајно присуство дуж њених осетљивих јужних граница. Међутим, Турска не може и неће захтевати потпуно америчко повлачење из Сирије, будући да су две земље НАТО савезници.

Са друге стране, ако САД нису у стању да заштите своје курдске савезнике нити да креирају нову ситуацију на терену у северној Сирији (како би се супротставиле ширењу иранског присуства), и ако им недостаје и капацитет за притисак на политику осталих земаља региона, која је логика одржавања изолованих џепова са војним присуством у северној Сирији „на неодређени период“?

Тако наношењем удараца курдским милицијама и уништавањем њихове употребне вредности за САД Ердоган убија две муве једним ударцем. Путин сигурно то добро разуме. У међувремену, Русија убеђује Техеран и Дамаск да се понашају као се ништа страшно не дешава, остављајући Ердогану да реши судбину америчког војног присуства у Сирији.

М. К. Бадракумар

Превео Иван Ристић

Извор: standard.rs / atimes.com

Advertisements