Амерички републикански сенатори разоткрили су тајног „совјетског агента“ послатог 1991. у САД с намером да поткопа тамошњи финансијски систем. Овај закључак је донет због медијске халабуке након саслушања професорке Сауле Омарове у сенатском одбору, коју је амерички председник Џозеф Бајден номиновао на највишу позицију у Управи за трезор САД.

У Русији се води полемика о видео-снимцима на којима сенатор Џон Н. Кенеди упорно захтева од Омарове да одговори на оптужбе о њеној „умешаности у мистериозну совјетску организацију Комсомол“ и о добровољном напуштању организације. За оне који знају шта је Комсомол смешна је и сама формулација питања, али на америчким друштвеним мрежама подигла се бука о бриљантној операцији која је успела да открије „успаваног агента“, пише коментатор РИА Новости Владимир Корнилов.

Лист „Њу Америкен“ известио је своје читаоце да је Омарова „била високорангирани члан Комсомола – омладинске организације Комунистичке партије, чији је задатак био да обучава будуће партијске лидере под надзором КГБ-а“.

„Совјетски агент“ – јер се презива на „ова“

Омарова, родом из Казахстана, никада није била у организацији Комсомола. Чланак у британском листу „Дејли мејл“, на који се Американци позивају, само указује да је била као дете „вођа комсомолске организације у школи“.

Британци су објавили неколико фотографија на којима ученица Омарова позира у пионирској кравати са комсомолском значком. Тај потез, наравно, указује да се у старту види блиска веза са КГБ-ом, зар не?

У САД се преселила 1991. године када је имала 25 година. Тамо је изградила академску каријеру, повремено „грдећи“ Совјетски Савез, Стаљина и комунизам. Притом, никада није била држављанка Русије, у сваком случају, такви подаци се нигде нису појавили. Такође се одрекла држављанства Казахстана, добивши амерички пасош. Све то, међутим, не спречава многе америчке сајтове и блогере да пишу о њој као о „Рускињи“ или „особи која је рођена у Русији“.

Треба напоменути да је сенатор Кенеди, испитујући пристрасно Омарову, неколико пута нагласио да је она била члан „Лењинистичког комунистичког савеза омладине Русије“. Омладине не Совјетског Савеза, не Казахстана, него баш Русије, са којом она није имала нити има икакве везе. И то је можда кључна тачка „оптужнице“ против разоткривеног „совјетског агента“. Американце не брине што јој се приписују „комунистички“ погледи, више их брине чињеница да је „Рускиња“.

На неким од друштвених мрежа доказују како је презиме Омарова руско, јер се завршава на „ова“. А негде су нашли да је комбинација „арапског имена Омар“ и руског наставка „ова“ немогућа, па је дакле доказ да је реч о измишљеном презимену послатог агента.

Руском читаоцу све ово изгледа веома смешно. Међутим, оваква ситуација је јасна потврда политичке русофобије која влада у САД.

Наравно, иза напада на Омарову у најбољим традицијама макартизма стоји освета републиканаца демократама за све оне године када су се ширили лажи о Трамповим „везама са Кремљом“ и представљању Републиканске партије као „руских агената“. Довољно је сетити се да су и самог Кенедија више пута звали тако после његове посете Москви 2018.године. Сада он на сличан начин поступа са демократама, искаљујући бес на њиховој кандидаткињи.

Али није поента чак ни у самој борби која се води против Омарове, него управо у аргументацији које никоме не делују сумњиво и у коју користе све стране.

На пример, чувени амерички колумниста и експерт Ели Лејк, коментаришући саслушања у Сенату, изненађено је изјавио да не може да верује да „републиканци оптужују своје опоненте да су лојалнији према Русији“. Као што се види, ипак је реч о Русији. А демократе се чуде само зато што им се њихова антируска реторика враћа као бумеранг.

Макартизам на делу

На крају крајева, не треба заборавити да су два највећа таласа политичких репресија у САД („Прва црвена претња“ 1919-1920 и макартизам 1950-их година) такође правдане борбом против комунистичке идеологије, а у пракси се сводиле на баналну русофобију. У то време полиција је вршила рације на културне центре само зато што су организовали часове руског језика за дијаспору. Из САД су протеривали имигранти пореклом из Русије, при чему нико нарочито није водио рачуна ком народу припадају: за Американце они су увек били „Руси“. На пример, огроман део политичких опонената власти, који су депортовани 1919. бродом названом у штампи „Црвени ковчег“ били су етнички Јевреји, од којих су многи били рођени у Пољској. Али за америчку штампу они су свеједно били „Руси“. Русофобна хистерија је тада била толика да су у појединим деловима САД забрањивали да се земља продаје насељеницима са брковима јер се веровало да је то неизоставан атрибут Руса.

У том погледу, Америка ни данас није далеко од оне Америке од пре једног века и чак се труди да оде корак даље. Марија Бутина, која је била у америчком затвору због наводих оптужби да је „ковала заверу против САД“, уверила се у то у потпуности. У својим мемоарима о свим недаћама које су је задесиле у тој земљи, присетила се речи једног адвоката: „Ниво русофобије у Америци је достигао толике размере да не само да је било опасно приближити се Русима, већ је и наручивање боршча у ресторану могло бити знак потпадања под утицај Кремља са свим последицама које из тога произлазе.“

Док су на хајку против Омарове због њене „комсомолске младости“ скренули пажњу амерички медији, прећуткује се вест да Координациони савет организације руских сународника САД (КСОРС) морао да се затвори јер су прогонили његове активисте. А ради се о томе да је ФБИ извршио претресе и саслушао „најмање три стотине руских сународника у САД, од студената па све до пензионера“. Покушавају да их терете по истим члановима закона по којима је осуђена Бутина – за кршење закона о страним агентима, познатог по скраћеници ФАРА.

Руски либерали навелико критикују одлуке надзорних органа Русије да се лица која су финансирана из иностранства означе као страни агенти. Када их подсетите на случај Бутине, праве гримасу: кажу, она није држављанка САД, а у Русији се као страни агенти означавају и грађани Руске Федерације. Међутим, већина руских сународника који су део система КСОРС су држављани САД руског порекла, при чему су неки од њих Американци друге и треће генерације. Па ако њих проглашавају стрaним агентима, прете им и кривичне санкције (за разлику од далеко хуманијих санкција које користе у Русији).

Прогон руске дијаспоре

За шта оптужују руске сународнике, од којих су неки после претреса морали чак да напусте САД (баш као пре сто година). Па довољно је погледати шта стоји на сајту америчког КСОРС да бисмо се уверили да се та структура бави претежно културно-историјским активностима: подучавањем дијаспоре матерњем језику, књижевним вечерима, концертима фолклорних ансамбала, историјским конференцијама.

Али разни „гласови“, који су финансирани од стране америчког буџета да би помовисали идеологију Вашингтона, објашњавају нам шта су „згрешили“ руски сународници: „Руководство КСОРС-а од 2014-2015. године промовише прокремаљску реторику.“ А то је, како се испоставља, забрањено. У такву кажњиву активност убројано је чак и „организовање петиције властима САД за обнову дијалог с Кремљом“ или пак апели за укидање антируских санкција. Све је то наводно мешање у политику.

Занимљив приступ. А чиме се обично баве националне дијаспоре ако не успостављањем дијалога између сопствене државе и земље порекла? На пример, уколико отворите веб страницу украјинске дијаспоре у САД, одмах пада у очи пре свега њена политичка активност. Они прикупљају средства за акцију „Зауставите Северни ток 2“, учествују у антируској организацији „Кримска платформа“, траже увођење нових санкција Русији. И то је њихова основна активност.

Испада да се политичком агитацијом може бавити било чија дијаспора у Америци, ако је та агитација усмерена против руске државе. А никако не долази у обзир било каква подршка Русији. Тад вам лепе етикету „иностраног агента“ и шаљу вам ФБИ да изврши претрес. Најважније је да се после не заборави коју земљу треба оптужити за политичке репресије.

Пример хајке на Омарову и правног прогона америчких држављања руског порекла су добра поука за оне наше суграђане који још наивно верују да могу доћи на Запад, у „обећану земљу“, асимиловати се, направити добру каријеру и постану „своји“. Као што видите, у сваком тренутку могу вам замерити што вам је презиме такво какво је, што се завршава на „ов“ или „ова“, што сте некад били у Комсомолу, или што носите Георгијевску траку за Дан победе, што волите руски или украјински (шта вам се више свиђа) боршч, или што носите „превише руске“ бркове или браду.

И то се не односи само на САД. На пример, Британија је више пута доказивала да бивши руски олигарси, макар се и трудили да се одрекну своје московске прошлости и повлађивали антируској реторици, ипак кад треба постају „бивши агенти КГБ-а“ или садашњи „агенти Кремља“. На Западу „своји“ ипак неће бити. Јер политичка русофобија налаже да се непријатељи траже не само према политичким погледима, већ и по етносу, пореклу, језику, презимену и чак према пионирској марами с дечје фотографије, истиче Владимир Корнилов.

Leave a Reply