САЊАЛА сам сина и пре неку ноћ. Моје дете… пружа ми руке. Каже: мама, жедан сам. Жееедан… Питам нашег Спасу Рајића: сањаш ли ти своју Невенку (11) и Жарка (9)? Он ћути.

Оловом заливен. Питам га пре неки дан: јеси ли чуо да ће Србија гонити злочинце који су нам убили децу? Он се савио, вели: могла је и пре. Могла је, кажем, а видиш, каква се халабука подигла. Видим, одговара ми…

Не би дизали хајку да нам децу нису поубијали.

Јованка Вуковић, мајка тринаестогодишњег Дарка, убијеног у бомбардовању колоне прогнаника на Петровачкој цести 6. и 7. августа 1995. године, овако је на позив „Новости“, у мање од минут, пренела свој бол… Питала и одговарала.

У своје и у име именованих и неименованих жртава из збега чије су породице, сада, после готово три деценије дочекале да неко врати сећање на злочин и затражи правду, што је изазвало огромну хистерију у Хрватској која сада прети блокадом Србије на путу ка ЕУ.

  • Подизање оптужнице за мене је кап мелема на рану – каже нам после тишине која је потрајала колико и овај минут у ком је мислила да је казала све. А, није.
    -Пакао је наш живот и тај пакао нема меру, али, души дође лакше кад се неко сети, неко пита, неко затражи правду за нашу уморену децу и захвална сам – каже.

Опет минут тишине, па сећање…

  • Ја сам сина, после тог страшног бомбардовања, у пластичној кеси понела. Понела своје спржено дете. Тако су и моји Рајићи, Славица и Спасе, понели кости својих Невенке и Стефана. Невенка је имала 11, Стефан 9 година.У кесама смо их носили из Паприковца код Бањалуке. Ту смо дошли да их – препознамо.Како, кад су само голе коскице које се под мојим прстима у прах претварају. Мили Боже!

Пребирамо по тим костима: ово је Дарково, препознала сам га по зубима. Онда чујем: ово је Стефаново, ово Невенкино… Тако смо с тим костима још који дан тумарали до њихових вечних кућа.

Вуковићи и Рајићи су из Доњег Лапца терани „Олујом“ кренули у збегу првог дананапада на Крајину. Непрегледне колоне у којима се умирало.

-Било је око поднева тог несрећног дана у Сводни – прича Јованка.

-Ведро небо. Авиони су изронили као из некаквог страшног филма. Све је у тренутку постало смрт из које нас буде, у живој ватри, наша уморена деца.
УБИЛИ ЈОЈ И СУПРУГА

ЈОВАНКИ Вуковић је у бомбардовању убијен и супруг Крстан. Возио је храну када је хрватска авијација гађала колоне.

  • Почива заједно са сином – каже Јованка – Али, утеха тек донекле стиже сад. И нада, да ће њихово страдање указати на зло које је било. И, које траје.

ЈОВИЦА ИМАО САМО ПЕТ ГОДИНА

У НАПАДУ хрватског ваздухопловства на српски збег на Петровачкој цести убијено је шесторо деце и тринаесторо пунолетних. Најмлађа жртва је Јовица Дрча, имао је пет година, Најстарија Милка Ковачевић (82). Али, редни број смрти на Петровачкој цести се увећавао. Многи из збега подлегли су од последица рањавања, на путу до првог уточишта.

Оставите Коментар