Поводом обележавања сто година ослобођења Будве, односно плаката који су постављени у овом граду, у црногорској штампи можемо прочитати разне нетачне чињенице. Улазак српске војске у Будву 1918. године, представљен је као окупација Црне Горе, иако је овај град тек 1945. године први пут у својој историји постао део црногорске територије.
Будва је стара око 3.500 година и један је од најстаријих градова на Јадранском мору. Променила је многе освајаче, а најдуже су се на подручју овог града задржали Млечани и Аустријанци.
У раном средњем веку, Будва је византински град, са грчком војном посадом (гарнизоном) и илиро-романским становништвом, а настањивали су је и грчки и италијански трговци. Срби живе по жупама и били су неколико векова поданици византијског цара. По осамостаљењу Дукљанске кнежевине, Будва улази у њен састав, а касније и у састав Краљевине Дукље.
После 1181. године, у држави је Стефана Немање, Краљевини Србији и Царству. По узору на Душанов законик, сачињен је у време цара Стефана Уроша IV Немањића – Статут града Будве. У каснијем периоду, овај град се налазио под влашћу Балшића, Црнојевића и Српске деспотовине.
Користећи продоре Турака на Балканско полуострво, Млечани нису заузимали велике поседе одједном. Дугим и стрпљивим радом на терену обећањима су придобијали „кућу по кућу“. До 1435. године српској су деспотовини, у приморју Зете, одузели све, сем: Бара и Будве. Међутим, након првог пада Српске деспотовине под турску власт 1439, такво стање су искористили Млеци: предухитривши Турке, до 1443. заузимају цео обалски појас Доње Зете, од Бојане до Котора. Тако су под њихову власт пали и градови: Улцињ, Бар и Будва.
После пада Млетачке републике, Будва улази у састав Аустроугарске, где остаје све до 1918. године.
Будва је, као и цели Паштровићи и Бока, 1918. године ушла директно у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да би тек после Другог светског рата постала део Црне Горе.
Вековима уназад, до доласка комуниста на власт средином 20. века, Будвани су се изјашњавали као Срби.
Подсетимо се да је још византијски цар Порфирогенит у првој половини 10. века делио Србе на четири групације, међу којима је истицао примат у сваком погледу групацији приморских Срба.
Слично је опширно писало још неколико страних научника светског гласа, а овде ћемо издвојити двојицу:
Рус Аполон Мајков: „За дуго прије Немањића, језгро Србије је била Зета, која се у тешњем смислу зваше Далмација и Дукља… Зета је била њен главнији део… Зета бејаше највиши угао Јужне Србије.“
Румун Константин Јиречек: „Организација српска почела је од Јадранског мора, у Дукљи, инфицирана у свим односима животом латинског Запада; она се фиксирала и најзад консолидовала у унутрашњем пределу Рашке…“
Најзнаменитији Будванин кроз историју је свакако Стефан Митров Љубиша, који је рођен у Будви 1824. године. Његово књижевна и политичка дела најбоље говоре о националној припадности Будвана. Он је био председник Далматинског сабора од 1870, делегат у бечком парламенту. Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији.
Миховил Павлиновић у књизи „Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији“, Задар 1882. на 46. страни наводи део Љубишиног последњег говора у Далматинском сабору: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Србин православне веере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере.“ На 47.страни га опет цитира: „Ко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова…“
