У години важних историјских јубилеја морамо сагледати узроке расцепа српског друштва и покушати да понудимо решења за његово превазилажење, али лоша вест је да тренутно не постоји ниједно питање око ког је могуће постићи консензус, осим Новака Ђоковића, а и ту има „хејтера“, каже др Невен Цветићанин, описујући стање духа у Србији.

Цветићанин, председник Форума за стратешке студије Института друштвених наука, који је после вишегодишњих истраживања анализирао стање у Србији у књизи „Слепе улице историје: Елита, (дис) континуитет и легитимитет“, истиче у разговору за Спутњик да није желео да звучи песимистички, већ да буде реалистичан и прикаже наше друштво без улепшавања, јер ако немамо исправну слику о самима себи, не можемо да кренемо у правом смеру.

Да бисте дали лек, морали сте на почетку да поставите дијагнозу.
— Намерно сам тако урадио. Почео сам са дистопијом, док је на крају књиге оцртана могућност. Књигу сам контрастирао од мрака ка светлу.

Ко су данас код нас припадници елите која би имала капацитет да понуди решења за наше проблеме?
— Наша елита је структурирана у круговима, као елите у било ком савременом друштву. Само је проблем што наша елита има танак корен и што увек крећемо испочетка, поготову у политичкој елити, као да оно претходно не постоји и да оно будуће неће доћи. У Србији и даље имамо полове који су непомирљиви.

Да ли је та подела данак нашим историјским недаћама и ратовима или је можда и последица тога што нам велике силе нису дозвољавале да стасамо у пунокрвно демократско друштво, него су нас стално реметиле међусобним окршајима преко наших леђа?
— Чињеница је да се Србија налази на геополитичком раскршћу, где више стотина година делују различите велике силе. Такође је чињеница да смо имали сувише историје и мало мирних времена, где бисмо могли да се посветимо унутрашњем институционалном развоју. Међутим, не можете очекивати идеалне услове. Постоје државе као рецимо Израел, које су у не толико пријатељском окружењу, а опет функционишу као државе и као друштва. Од једног друштва зависи како ће те околности да амортизује. Географија је несумњиво фактор свих наших лутања и кашњења у историји, али постоји и један део наше одговорности.

А можда и менталитета: Ви кажете да је за нас карактеристичан „рајински егалитаризам“, склоност да одбацујемо ауторитете. С друге стране, имамо потребу да обожавамо вође и зато тражимо личности које имају јаку харизму да нас воде.
— То је тај однос деце и великог оца. Ми немамо друштво изграђено по структури у хијерархијским моделима, већ се често комуникација директно заснива на односу народа и неког вође, што је бестежинско стање, јер кад немате институције вође се мењају, а друштво остаје исто. Покушао сам да уђем у узроке тога и дошао до закључка да су векови под Турцима, кад није било легитимне елите, коштали српско друштво јер се одвикло да има неку своју, аутохтону елиту. Управо је аристократија елемент који је друштвима попут Британије, Русије, Француске увек доносила неку врсту авангарде. Ми нисмо имали нашу аристократију. Ми смо се негде у тим вековима у мраку историје одвикли од сопственог осећаја за државу и често поступали према сопственој држави као да је туђа.

Већи је проблем подељеност унутар елите и потреба да стално негирамо ту другу елиту.
— Наше друштво се никад до краја није договорило око легитимитета. У ретким периодима наше историје смо имали слагање различитих фактора ко је легитимна власт, а чешће смо имали спорове, чешће су се ствари решавале на улици, превратима, атентатима. То је опет условљено геополитичким положајем, борбом различитих фаворита великих сила, али је условљено и нашом навиком да уместо да уђемо у консензус, у неки озбиљан државотворни процес, ми смо увек постављали питање: ко си ти, ти ћеш мени да кажеш. Ја сам отворено изнео питање да ли ми уопште функционишемо као јединствена нација или смо друштво које има различите делове, који уопште не комуницирају и који имају различите истине.

Да ли је уопште изводљиво постићи консензус, ако смо толико подељени и око којих питања?
— Лоша вест је да се у нашем друштву у овом моменту ни око чега не може постићи консензус. Можда је Новак Ђоковић једини темељ консензуса унутар српског друштва, а можда није ни он, пошто и ту имамо „хејтере“. Наше друштво је такво да свако мисли да може да буде селектор митске фудбалске репрезентације и да може да буде председник републике. Ни у једном друштву нема толико самозваних председника и самозваних селектора. Менталитет је анархистичан, зато што смо имали устаничку традицију. Хајдучка традиција је добра ако се борите против окупатора, али није добра ако желите да направите стабилну државу. Ми имамо проблем са форматирањем емоција, а да бисте размишљали стратешки, не смете да реагујете на прву лопту. Често мислимо да се једе све што лети, често неко баци коску, а ми се око те коске посвађамо. Немамо институционалног стрпљења и кондиције, а имамо проблем што смо сиромашно друштво и веома је лако корумпирати људе „за шприцер и кавурму“.

Пошто сте поставили дијагнозу, Ви нудите и нека решења. Једно од могућих је пример француске Пете републике, деголистичко. Али и ти модели се љуљају, што показују протести у Француској. А и треба наћи „српског Де Гола“.
— У Француској није био само Де Гол, него деголистичке структуре. Али решење јесте помало утопијско — јер хтео сам да књига од мрака и сенке иде на светло. Сматрао сам да је за ово време потребна идеалистичка књига. Притом, оно што сам подразумевао јесте републикански модел, небитно је да ли је то Француска или нека друга држава, то је модел уређене државе сходно закону и државе где ће елита бити као у Римској републици, Британији, Русији…

Имамо узоре у свету, али и тамо се модели преиспитују, што показује Америка од доласка Трампа.
— Ова књига је позив на размишљање шта је наша будућност. Чињеница је да су сви народи на Балкану, па и Србија, мало бољи од Курда: да имамо државе, али да оне нису најфункционалније. Наравно, у времену у ком живимо суверено је само неколико држава у пуном значењу те речи, све остале државе имају ограничен суверенитет. Имамо три врсте друштава: прва су земље попут Британије, скандинавских земаља које су се развијале еволутивно. Друга врста друштва су она попут Француске и Русије која су имала шокове револуције, страшне унутрашње расцепе, али која су успела да се стабилизују уз помоћ квалификованих елита, Француска у време Де Гола, Русија у време Путина. И у трећој врсти смо ми, балкански народи, где имамо унутрашњи расцеп који не успевамо да амортизујемо на институционални начин.

Шта је модел за решење?
— Ја сам књигу завршио са републиканским идеалом. Оно о чему ја причам је гледање у будућност дуже од једног изборног циклуса, уколико смо способни за то. Уколико нисмо, и то је у реду, али ћемо сносити последице. Главни проблем нашег друштва је што не може да мисли 10-20 година унапред. Разне силе ту имају различите интересе, али ми као Фукоово клатно идемо у екстреме и никако да се нађемо у средини. У том смислу, ово је књига средине, синтезе, а не решења која су по систему „под мач, бато“. Решење је средња класа, која чини капиларну мрежу једног друштва. Оно што смо често склони да радимо, јесте или да дамо за право масама, или да дамо за право некој елити која је херметична, а немамо то везивно ткиво. Моја теза је да треба, као након операције, радити на јачању тог везивног ткива, иначе ћемо увек остати налик инвалиду који вуче ногу и своје ожиљке.

 

Аутор Тања Трикић

Advertisements

loading...