Пашић, рецимо. Черчил, такође. Многи велики државници и њихови велики непријатељи, знали су и без речи, а притом су је и изговорили: у рату нема политике. Нема препуцавања, подела, подметања. Јер, држава је изнад свих.
То, каже и Вучић, који се у овој ситуацији показао као државник – али, не кажу и његови (и наши, државни) непријатељи.
Kако назвати људе који ликују што је нечије дете болесно? Kоји позивају на побуну у сред епидемије? Kоји шире лажне вести, панику и хаос? Kоји руше сваки напор да се превазиђе ова пошаст?
Свака је епидемија, па тако и ова, везана за поплаву пацова и глодара – и сада их има, изашли су из рупа. Што политички, што новинарски.
Дисциплином, солидарношћу и мерама, Србија ће победити невидљивог непријатеља.
А, видљивог? Одмах после тога. Оловком. На биралиштима.
Гледајући ефекте и једног и другог, бојим се да је куга коју гледамо однела и више живота и здравља и више штете од Kороне нанела.
Ту жуту кугу морамо излечити једном заувек. И хоћемо, јер нисмо глуп народ.
Т. Ловрековић