Будимир Давидовић био је учесник Балканских и Првог светског рата где је задобио укупно 70 рана. За своје јунаштво је одликован највишим војним одликовањима, а онда је као ратни инвалид једва састављао крај са крајем.

будимир давидовић
Фото: Wikipedia

Будимир Давидовић (1890-1980) је као искусни ратник из Балканских ратова учествовао током Првог светског рата у борбама против Аустроугара и бугарских војника. Прошао је албанску голготу, стигао до Крфа и био један од учесника пробоја Солунског фронта.

Извиђач иза непријатељске линије

будимир давидовић
Будимир Давидовић (стоји у средини)/Фото: Међуопштински историјски архив Чачак/Промо

Њему су се поверавали најтежи извиђачки задаци, а он је храбро прелазио непријатељске линије, враћао се и подносио извештаје о бројности и кретању непријатеља. Неколико пута су његови саборци помислили да је погинуо када су се зачули пуцњи на страни непријатељске војске и сваки пут их је Будимир обрадовао када се после дан или два скривања и извиђања враћао у чету. Понекад би са собом довео и ратног заробљеника, што је било изузетно важно нашој војсци за откривање више информација о непријатељским плановима.

Последњу борбу имао је као припадник јуришне чете у коју се пријавио почетком 1918. године. Приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник уследила је борба прса у прса са бројчано надмоћнијим непријатељем.

17 убода у једној борби

будимир давидовић
Будимир Давидовић, носилац највиших српских и француских одликовања/Фото: архива

У тој борби Будимир Давидовић је био рањен са седамнаест убода. У току борбе на њега је бачена и ручна бомба због које му је ампутирана десна рука, а у болници је извађено из његовог тела 74 парчета бомбе.

– Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места… – наводе се Давидовићеве речи у књизи „Витези слободе“ Милана Шантића.

Док се опорављао у болници, добио је други пут највећи српски орден, Карађорђеву звезду са мачевима, а савезнички, француски генерал Гијом скинуо је са својих груди Орден француске Легије части и рекао: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!“

Тако је храбри Давидовић за своје јунаштво награђен двема Карађорђевим звездама са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.

Али као што је и претпостављао да ће као инвалид без руке тешко моћи да обрађује своју земљу, те је због тога још на фронту размишљао да себи одузме живот, Будимира је после ослобођења и повратка у Србију снашла судбина многих његових сабораца који су остали инвалиди.

„Умирем од глади на чачанској калдрми“

Био је присиљен да ради у надници код другога, а пошто је био без руке, људи су га у почетку запошљавали највише из сажаљења. После је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи, па је био у нешто бољој ситуацији. Ипак, године су пролазиле и за овог јунака без руке је живот био све тежи. Овоме сведочи и потресно писмо које је 24. априла 1942. упутио председнику српске владе Милану Недићу.

„Молим вас да ми се додели нешто помоћи пошто немам никаквих других прихода, стар сам и сакат, умирем од глади на чачанској калдрми са женом и још двоје ситне деце“.

Успео је да доживи дубоку старост када је 1980. преминуо у Чачку, у својој 90. години.

будимир давидовић
Гроб Витеза слободе Будимира Давидовића у Чачку/Фото: http://putovanjasmedom.blogspot.rs
Advertisements

loading...