На око пола пута између Вршца и Беле Цркве налази се четрдесетак метара високо заравњено брдо под којим је скривена најстарија хришћанска црква. Већ неко време је ово место познато као археолошко налазиште изузетног значаја.
Брдо је познато под својим необичним именом, забележеним у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде место Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсећали на њих. То је једно од тумачења.

Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно место где се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето место; једно од светих места на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тесто, а тесто у свету храну – хлеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“.

najstarija hrišćanska crkva

Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог века пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свет наглавачке. Шта се десило?

Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад. На тај начин археологија постаје „уметност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. века наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене белим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намењене за становање.

А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно делова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сетио да су слични налази пронађени и у суседној Румунији где су их научници убележили као „делове свештеничке ношње“.

Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сетио да копче које су пронашли, као и други делови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог места. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста.

Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – KРСТ на налазу већ из првог века наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамерљиво кроз пуку вредност материјала од којег су израђени.

А затим је дошло и решење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана.

Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја. Односно – значење би било следеће – ко верује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однети у Рај.

Наши археолози и научници су занемели – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима Хришћанства! Међутим, чему је служило ово прстење?

Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако!

Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је после злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Kалај је с друге стране бели метал, боје Месеца и млека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШKОГ И ЖЕНСKОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Kалај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Kао и жена чија душа сија када је греје топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на светлост НАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСKО ВЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВЕТУ.Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овде изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД KРШТЕЊА.

Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРKВУ НА СВЕТУ, чак из 1. века наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо.

Цела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповедао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповедају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШKОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСKИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИKАKВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу.

Нека буде довољно да што више Срба и наших суседа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше престонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРKВЕ НА СВЕТУ, невероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и место где су се наши преци још пре скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром заветовали на вечну љубав и верност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тела у нешто ново и Једно.

--

Leave a Reply