Због свега наведеног, Стаматовић апелује да би Србија свакако требало да има одговор и на овај концепт јер, како предвиђа, „Сјеверна Македонија у историјској перспективи од 15-20 година највјероватније неће преживјети у овом облику, као што, вјероватно, неће ни Црна Гора“

 

Пише: Небојша Поповић

Настојања премијера Сјеверне Македоније Зорана Заева и председника Црне Горе Мила Ђукановића да спроведу у дјело пројекте националних цркава упадљиво се подударају у аргументима, као и у томе што је у оба случаја на удару Српска православна црква.

Премијер Сјеверне Македоније Зоран Заев изјавио је током посјете Бугарској да његова земља, која је суверена, има право на посебну и независну цркву. Заев је истакао да он и бугарски премијер Борко Борисов заједно охрабрују историчаре да „заврше посао“, те да је у том смислу већ пао договор око „неких историјских личности“, попут Ћирила и Методија, Светог Наума и Климента…

И док Заев очекује посебну помоћ бугарске стране како би Охридску архиепископију отргнуо из крила Српске православне цркве (СПЦ), предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у последње вријеме такође потенцира питање аутокефалије црногорске цркве.

Етнофилетизам Ђукановића и Заева умногоме је сличан — као политичари обојица јавно „охрабрују“ историчаре „да заврше посао“ у складу са идеолошким потребама власти.

Некад Немачка, данас НАТО

На сцени је нешто што многи тумаче као заврши чин препакивања Балкана по атлантистичком моделу, који осим војног присуства НАТО-а подразумијева и ревизију образовног система (прије свега историје). Главна мета је, наравно, поново Србија.

Историчар др Александар Стаматовић упозорава на то да ситуација у којој се сада налази Србија доста подсјећа на ситуацију из 1941. године, када је Немачка преко Тројног пакта направила прстен око Краљевине Југославије да би је приморала да се уклопи у пројекат такозваног „новог европског поретка“.

Он нема дилему да је данашње поклапање и историјско наравоученије исто: оно што је 1941. била Југославија сада су Србија и Република Српска, а оно што је била Немачка — сада су НАТО и Америка. Рашчишћавањем ситуације на Балкану, НАТО-у би, наиме, био потпуно отворен пут ка границама Русије.

„На Балкану остаје још само формални завршетак увођења Сјеверне Македоније у НАТО, да би се направо потпуни прстен око Србије и Републике Српске. У том циљу је, по често виђеном моделу, и пројектована ’плишана револуција‘ у Сјеверној Македонији, и доведени су на власт Зоран Заев и његова гарнитура. Читав пројекат дјелује по систему спојених судова, с тим што је он давно одрађен у Црној Гори кроз инсталирање Ђукановића на власт, а Сјеверна Македонија је свјеж примјер“, образлаже Стаматовић за Спутњик.

Наивно признање америчког генерала

Овај историчар додаје да је, поред низа потпуних подударности званичних политика Скопља и Подгорице, отварање црквених питања и у Црној Гори и у Сјеверној Македонији у ствари само дио глобалне антисрпске политике коју воде те двије државе.

Мислим да је амерички генерал Џон Хоџис прилично наивно, али потпуно суштински тачно изрекао циљ америчке и НАТО политике када је рекао да треба смањити моћ Српске православне цркве (СПЦ). Кажем, прилично наивно, јер се ради о војнику, а не дипломати и политичару, али је за нас важна истинитост те тврдње“, каже Стаматовић.

Он сматра да је главни разлог такве стратегије Алијансе тај што је Српска православна црква данас остала једини интегративни фактор српског народа у глобалном смислу.

Нажалост, политичке елите Срба су досад показале да немају нити концепта нити капацитета за било какав озбиљнији план поновне државне интеграције српског народа. Стога, као историчар, могу да кажем да положај СПЦ сада умногоме подсјећа на онај који је имала у доба турске владавине, када је била једини интегристички фактор српског народа и покретач његове борбе за ослобођење“, увјерен је Стаматовић.

И историчари стављени у погон

Саговорник Спутњика такође сматра и да феномен „убацивања“ историчара у погон промовисања црквене индивидуалности и аутокефалности у Црној Гори и Сјеверној Македонији не представља ништа ново, подсјећајући да је нажалост познато да су историја и историчари мање-више увијек служили владајућим елитама за доказивање правовјерности и оправданости њихових потеза и програма.

У том смислу, Стаматовић додаје да у случају и Црне Горе и Сјеверне Македоније, нажалост, постоји тежња да се из двосмислених и нетачних историјских података формулишу историјски докази, те да се у оба случаја ради о цијепању црквеног ткива српске Цркве.

Отварање црквених питања треба да убиједи најприје становништво у обе државе да су цркве у њима самобитне и несрпске. Политика Ђукановића је већ позната и разголићена. Њега све ово вријеме Запад и НАТО држе на власти само у циљу антисрпске и антируске намјере, иако исти тај Запад зна да се ради о мафиократском и недемократском режиму“.

“Ни политика Заева не представља никакву енигму. И он је недавно доведен на власт из истих побуда као и Ђукановић. Евидентно је да је Заев повео пробугарску политику, и то треба нагласити, и да се у некој средњорочној перспективи може очекивати великобугарски интегристички пројекат између Сјеверне Македоније и Бугарске, идентичан оном између Албаније и Косова*“, предвиђа Стаматовић, уз оцјену да се заправо ради о понављању политике и концепта бугарског овладавања Македонијом, ради ког је та земља ушла у један балкански и два светска рата — и које је све изгубила и у којима је била на погрешним странама.

Због свега наведеног, Стаматовић апелује да би Србија свакако требало да има одговор и на овај концепт јер, како предвиђа, „Сјеверна Македонија у историјској перспективи од 15-20 година највјероватније неће преживјети у овом облику, као што, вјероватно, неће ни Црна Гора“.

loading...

Оставите одговор