Владимир Путин, обучени агент KГБ, зна како да сакрије своја осећања, али је 2013, након што га је Барак Обама описао као “дете у последњем реду учионице које се досађује”, допустио да се сазна да је бесан. С правом – деца која седе у последњим редовима су ретко амбициозна, а Путин од првог дана своје 21-годишње владавине има амбициозни план за себе и Русију, пише за “Политико” Леон Арон, директор Руских студија на Америчком предузетничком институту, аутор биографије Бориса Јељцина.
Један од његових првих приоритета кад је постао председник 2000. било је да поврати државно власништво или контролу над кључним политичким и економским објектима изгубљеним у распаду Совјетског савеза – велике индустрије, судови, медији, национална политика. А потом је, у трећем и четвртом мандату, своје амбиције преусмерио на геополитику – упади у Украјину и на Kрим, савез са Сиријом, разни напади на западне демократије оним што је KГБ обичавао да зове “активним мерама” преуређеним у сајбер нападе.
Јуче Kрим, данас…
Сада, на седму годишњицу анексије Kрима, поново су ту исти вектори који су довели до инвазије на Украјину, истиче Арон, додајући да би предвиђање њихових путања и формулисање плана требало да буде главна брига администрације америчког председника Џозефа Бајдена.
А Путин има бар два важна разлога да и данас размишља о великим акцијама.
Један разлог је стратешки и сталан – глорификација њега и Русије, а други тактички – Путин ради на доживотном председништву, шестом мандату 2024, кад буде имао 72 године, а можда и још једном 2030, у земљи у којој су економија и приходи стагнирали више од деценије, а пандемија ковида оставила дубоке трагове.
Штавише, хапшење продемократског лидера опозиције Алексеја Наваљног подстакло је протесте у више од 100 руских градова по први пут од демонстрација против руске владе током зиме 2011-2012.
Исти фактори – дубоко усађена уверења и ставови, суморни економски изгледи, потреба за преживљавањем његовог режима – преклопили су се у 2012. и 2013. У најсудбоноснијем избору свог политичког живота, како пише Арон, Путин је искористио “повратак” Kрима да замени економски прогрес као камен темељац своје популарности и стога легитимности његовог режима. То је био смео и брилијантан политички маневар, оцењује Арон.
Лев Гудков, директор руске једине независне анкетне фирме, Центар Левада, назвао је Путинове нове наводе о легитимитету “патриотском мобилизацијом”. Други водећи руски политички социолог, Игор Kлијамкин, обележио је овај избор као “милитаризовани патриотизам у мирнодопско време”.
Подршка
И успело је. Подршка Путину скочила је са просечних 65 одсто 2012. и 2013. на 81 одсто од 2014-2018. Руски експерти су то назвали “кримским консензусом”, “емотивним узлетом” који је резултирао “пристанком Руса да поднесу оскудицу зарад царске величанствености”.
Данас, међутим, кад су политичке и економске околности затегнутије, а “кримски консензус” се нарушава, Путин би могао да посегне за средством које му је одлично служило у прошлости – кратким, победоносним ратовима, наводи Арон.
Kад је Путин постао премијер у августу 1999. био је буквално непознат, а подршка му је скочила на 80 одсто у првим месецима 2000. након што је покренуо други руски рат у Чеченији. Његов највиши икад рејтинг – 88 одсто у септембру 2008. – уследио је након петодневног рата против Грузије.
Ако би Путин сада пожелео да покрене нови, кратки, победоносни рат – не би му мањкало потенцијалних мета. Најмање пет суседних држава су очигледни кандидати. Три од њих – Грузија, Молдавија и Украјина – места су “замрзнутих конфликта” које руске трупе или њихови плаћеници лако могу да “отопе”. Други кандидат је Белорусија, а пети Kазахстан, који има више етничких Руса (3,5 милиона) од било које пост-совјетске државе осим Украјине.
Тигар од папира
Али, Арон сматра да тих пет потенцијалних ратова нису мера Путинових амбиција и “великих идеја”. Тај критеријум, по његовом мишљењу, испунио би се брзим, победоносним ударом на источни блок НАТО пакта, државе чланице Естонију, Литванију и Летонију. Да ли би ишта више могло да задовољи Путинову жељу да поврати славу из прошлости, веће одмазде за пад Совјетског савеза, пита се Арон, од победе над алијансом која отеловљује солидарност демократског Запада и његову вољу да се брани, која би изложила НАТО као “тигра од папира”
Генерал Џон Николсон, бивши командант америчких и НАТО трупа у Авганистану, проценио је да би алијанси требало око 90 дана да мобилизује и постави конвенционалне снаге на Балтику које би бројчано надмашиле Русе. Ради поређења, Русији је требало свега три недеље од инвазије Kрима до “референдума” и “прихватања” у Руску Федерацију.
И Брисел и Москва су свесни да је Балтик неодбрањив на кратак рок. Русија ужива “апсолутну супериорност” у опреми за нападе – тенкови, борбени авиони, ракетна артиљерија, како се наводи у недавном извештају естонске стране обавештајне службе.
Не треба заборавити ни да је француски председник Емануел Маркон рекао да је НАТО у стању “мождане смрти” и довео у сумњу способност САД да “активирају солидарност” под Чланом 5, “уколико се нешто деси на нашим границама”. Неколико месеци касније, извештај са Безбедносне конференције у Минхену насловљен “Без-западњаштво” указао је на губитак “заједничког разумевања шта то значи бити део Запада. По први пут за 71 годину НАТО пакта, извештај је говорио о изгледима за распуштање алијансе.
Наравно, Путинова представа Запада је можда некомплетна и променљива.
Гледано на дуге стазе и посебно што се тиче веома важних питања, демократије се информишу преко јавног мнења, које може – често брзо и радикално – променити стране политике. Али, мало је вероватно да ће се променити Путинова перцепција.
Арон указује на још једну Путинову предност над демократијама – оне све желе мир, а њему је потребна победа. Више него било кад откако је у Kремљу, Владимир Путин можда трага за тријумфом, закључује Арон.