У дворишту цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице у Пецкој, у општини Осечина, налази се гробни белег Владислава Рибникара – новинара, уредника и оснивача листа Политика, који је 1914. године у борбама против аустроугарске Дринске дивизије дао живот за слободу отаџбине управо у овом крају.
Црква Успења Пресвете Богородице подигнута је на месту војничког гробља учесника Првог светског рата, а у њеној порти налази се споменик борцима Друге моравске дивизије, као и споменик Владиславу Рибникару, који је погинуо у Дринској бици 1. септембра 1914. године на фронту у западној Србији, на врху Рожањ Соколских планина.
- Првобитно је био сахрањен на планини Рожањ, где је и погинуо, да би, када је изграђена црква у Пецкој 1934. године, његови остаци били пренети у порту цркве и подигнут му је споменик који овде стоји и данас – каже Милан Петровић, кустос Музеја Осечина.
Имао је два рођена брата – Слободана и Дарка, који је погинуо на истом фронту, само један дан пре Владислава.
- Владислав је први рањен, али је преминуо три дана након рањавања. Његов брат Дарко је у борбама у Белој Цркви код Kрупња, сазнавши да му је брат рањен, кренуо у офанзиву, где је смртно рањен. Само дан касније преминуо је и Владислав – прича Петровић.
После Другог светског рата капетан Владислав Рибникар, који је јуначки командовао борбама вођеним на Петриној стени, ексхумиран је и премештен у породичну гробницу у Београду, истог дана када и његов млађи брат Дарко.
- Гробни белег Владислава Рибникара, са епитафом у гвозденој огради, и данас стоји у левом углу порте цркве у Пецкој, као што истоветан гробни белег са епитафом и у гвозденој огради његовог брата Дарка и данас стоји на левој страни црквених двери у Белој Цркви у Рађевини – каже историчар.
У читуљи посвећеној Владиславу Рибникару сазнајемо детаље његове погибије:
За два дана две драгоцене жртве, две непреболне ране. За два дана Политика је изгубила оне који су јој душу и живот дали, који су је подигли и учинили оним што је она данас.
У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедељак по подне у јуришу са револвером у руци на челу своје чете, пао је и Владислав Рибникар. Он који је био први међу првима, који је био најхрабрији међу најхрабријима, он који никада није задрхтао, стресао се када је чуо за јуначку смрт свога милога Дарка. И од тога часа нису га могли познати ни они који су га најбоље знали и стали су запањени надчовечанским јунаштвом чак и они који су га у толико јуриша и толико борби, од Kуманова до Једрена и Чупинога брда гледали – пише у чланку од 3. септембра 1914. године.
Владислав Рибникар рођен је 1871. године у Трстенику, као најстарији син Словенца др Фрање Рибникара и Милице Срнић из Kостајнице. Школу је похађао у Јагодини и Београду, где је студирао историју и филологију на Филозофском факултету, да би потом магистрирао на Сорбони и отишао на Хумболтов универзитет у Берлину, као државни стипендиста.
Мајски преврат 1903. подстакао га је да се врати у Србију и учини велико дело. Заложвши сву своју имовину и уз финансијску помоћ оца и брата, прикупио је десет хиљада динара и покренуо Политику јануара 1904. године. У новинарском послу прикључиће му се и талентовани брат Дарко, који је после школовања у Београду дипломирао правне науке на универзитетима у Јени и Берлину.
Kао резервни официри, браћа Рибникар борила су се у оба балканска рата, где су и рањени – Владислав на Једрену, а Дарко на Kуманову. Двојица интелектуалаца по трећи пут у три године одлажу пера и стављају пушку на раме. У Велики рат одлазе да се из њега не врате.
Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари, речи су Јована Дучића које најтачније описују друштвено-историјску улогу Владислава и Дарка Рибникара, објављене у тексту посвећеном двојици браће, у предбожићном издању Политике из 1924. године у ком додаје:
- Ја сам лично био њихов друг у животу и на послу, и њихова успомена нигде ме није оставила – бележи Дучић, који је и сам био близак сарадник Политике и аутор књижевне хронике.
Браћа Рибникар пореклом Словенци, срцем су били млади Југословени школовани у иностранству око чије новинске идеје су се одмах окупили тадашњи научници, инострани дописници, књижевници – у првим годинама од настанка у редакцији Политике од књижевника нашли су се Бранислав Нушић, Јован Дучић, Милош Црњански и други.
Политика је брзо постала извор свих информација за страну дипломацију у Београду и туђу штампу по целом свету – бележи Дучић.
Витезови на перу, како су их колеге-новинари звали генерацијама касније, крвљу су задужили отаџбину, а знањем и способношћу своју професију. Према Дучићевим речима, а наредни век оправдао је његову тврдњу, Политика је ударила темеље југословенском журнализму, одредила статус новинара и дала му углед. Вођени личним искуством и космополитским осећањем створили су лист објективан, који не улази у лична питања, по спољашности је дотеран и културан, лист који негује добар стил и правилан и чист језик, замишљен да буде озбиљан велики орган јавнога мњења у Србији, који обећава једно ново доба.
Владислав Рибникар био је и међу најзаслужнијим за отварање Београдског хиподрома на Видовдан 1914. године, а и сам је имао неколико такмичарских коња. Испод свечане ложе, на хиподрому и данас стоји биста, њему посвећена. Од 1923. године сваког пролећа овде се одржава трка именом Владислава Рибникара.