Имали смо срећу фотограф и ја да Марију Ивановић (34) нађемо код куће, да са нама подели своју Причу са душом, попије кафу и чашу хладне бунарске воде и барем на два сата успори ритам свог живота. Јер, ова вредна девојка из Вукосаваца крај Аранђеловца, ради без паузе, и то посао који воли.

Она устаје у четири ујутру и већ после прве кафе креће у радне победе. Леже око поноћи и каже да другачије не би постигла све што је замислила. Воли да обавезе које би иначе радила два дана „смести“ у 24 сата. А када уради све оно што је испланирала, рецимо кад покоси два хектара ливаде и набере одређену количину малина и купина, најсрећнија је на свету. И тада јој тај број сати спавања није битан.

Марија живи у једном од забукуљских села, у Вукосавцима, у селу до моје Горње Трешњевице. За њу сам сазнао током једног случајног сусрета када ми рекоше да тамо има једна Марија која сама обрађује 16 хектара земље, која је чешће на трактору него у кући и која обожава такозване „мушке послове“.

Често у својим објавама на фејсбуку користим речи „здрава памет“ и најчешће их везујем за село и људе који тамо живе, и то са разлогом. Марија је баш једна од тих људи, оних којима мало за срећу треба, који раде из срца, а не из рачуна и који некако успевају да опстану у све тежем животу у српским селима.

Одрасла је са мајком, оцем и две старије сестре. Kада је похађала трећи разред основне школе, отац је изненада преминуо и Марија је преузела на себе улогу домаћина куће. Научила је да оре, да тањира, да сеје, па чак и да управља комбајном. Има и возачку дозволу за вожњу камиона. Поседује трактор, разне приколице, утоварне пресе, ма све могуће прикључне машине.

Kако су године одмицале, Марија није посустајала нити је желела да напусти Вукосавце. Земљу данас обрађује сама, око 16 хектара под житарицама и травом, док је мајка Наталија (72) задужена за стоку, око педесетак оваца, краве, свиње и живину. Заједно праве сир и кајмак, зимницу, слатко, џемове.

– Они који ме добро познају, знају и мој почетак, односно тренутак када сам остала без оца. Тај део живота називам опстанком јер сам била девојчица која је преузела све очеве обавезе, односно све сеоске радове. Прво сам зарађивала за школу, а онда почела да купујем пољопривредне и прикључне машине – прича ми Марија под верандом куће у засеоку Врлаја, у Вукосавцима.

Питам је како је успела да заволи оно што је силом прилика морала да ради.

– Никад ми то није био проблем. Док је био жив, отац није могао да побегне у њиву без мене, а да се ја не „окачим“ на трактор или да не одем са њим у шуму. Сећам се да сам први самосталан посао обавила већ у трећем разреду. Орала сам и плакала, јер нисам умела да наштелујем плугове. Залуд је било и то што сам умела да возим трактор, кад нисам знала да наместим плугове како треба. Било је тешко првих годину дана, јер сам била мала, па нисам могла седећи да дохватим кочницу и квачило. Пошто су ми ноге висиле, морала сам да возим стојећи – сећа се Марија за Приче са душом, сетно, али са осмехом на лицу.

Са мајком је одавно поделила обавезе, док је једна у кући и брине о стоци, друга је на терену. Открива нам да се често и не виде у току дана, јер Марија устаје у 4 сата, а Наталија у 5.

Све што произведу од траве и житарица, иде у њихов сточни фонд. Осим сточарством, баве се и производњом сира и кајмака, па Марија преузима на себе да те специјалитете испоручи муштеријама у Аранђеловцу.

– Све се некако стигне, али напорним радом и са мало спавања. Мајка устаје сат времена после мене, она се нарадила и треба мало да се одмори. Осим на свом имању ангажована сам и на засаду органских купина и малина Kоњичког клуба Аранђеловац овде код нас у селу, тако да тамо организујем све радове и бербу. Сада сам у преломној фази, волела бих да се преоријентишем на туризам, видите и сами како је овде код мене лепо. А замислите како би тек туристи уживали у овом миру и природи. У близини нам је језеро, могла бих да уредим стазицу и поставим фењере до тамо, да направим дрвене вајате у којима би туристи преспавали. Имам много лепих идеја које не би коштале много, а за чије остварење ме највише „газе“ паре. Али, полако, видећемо – искрена је Марија.

У Вукосавцима је одрасла и ово село не би мењала ни за шта на свету. Жао јој је што је свега неколико њених другара из генерације 1985. године остало у селу, док је већина отишла у град или у иностранство.

Нудили су Марији да почне да ради у Аранђеловцу, да оде негде преко, чак и да вози камион. Ништа од тога није прихватила, јер жели да буде сама свој газда, а и, како каже, „послове које сада ради не би могла да обавља у вароши“.

– Много тога знам око тих техничких ствари, да поправим шта треба, никад нисам остала у њиви. То ме спасава што се новца тиче, јер су мајстори скупи. Увек сам мотивисана да нешто мајсторишем, чак и оно што је исправно, ја волим да отворим како бих научила по ком принципу ради. Једино ми слабо иде прање судова, јер пола полупам (смех). С друге стране, са мајком заједно остављам зимницу – рекла је Марија за Приче са душом.

– Жао ми је што су сва села Шумадије опустела, не само Вукосавци, и што су сва у лошој ситуацији када је о омладини реч. Једино знам да у суседном селу, у Јеловику, има доста деце, и стварно ми је због тога драго. Без обзира на све, сматрам да неки нов посао може да се направи, да нешто лепо може да се догоди и да ово наше село оживи. Верујем у туризам – каже.

Прича ми да живот на селу изгледа лако само на инстаграму и фејсбуку. Kад нађе времена, постави по коју слику на друштвене мреже, које лајкују њени пратиоци, њих неколико хиљада. Kаже да има оних који мисле да су њене слике на трактору фото-монтажа, али да је већина ипак подржава у намери да живи своје снове на селу.

Сусрете са дивљим животињама, пре свега са шакалима, за које каже да су у Вукосавцима постали као кућни љубимци, не објављује на мрежама. Додаје да су камере једног комшије снимиле и неколико вукова који су прошли кроз село и напали овце.

Према Маријиним речима онај ко је живео на селу или ко барем повремено тамо долази, зна како данас живе српски сељаци и каква је стварна ситуација, без филтера на инстаграму.

– Енергију ми даје то што сматрам да сам способна да одржавам једно газдинство, да од тога живим и да не одем из села. Да сам негде отишла и радила трећину посла који овде радим, имала бих много више новца, али се не бих осећала овако лепо. Најлепши је осећај кад сте свој на своме и кад морате од ничега да направите нешто. А још кад знам да је то нешто моје, нема цене која то може да плати – рекла је Марија у својој Причи са душом.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com * Fotografije: DeKovach * Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

Оставите Коментар