Четвртог јула 2020. године, у суботу, у Русији је ступио на снагу нови Устав, односно бројни амандмани на највиши правни акт донет 1993. године. Истог дана Американци су славили свој Дан независности и многима није промакла ова симболика. Посебно имајући у виду да су се грађани Русије 1. јула изјашњавали о уставним променама које мењају суштину и „тон“ Устава из 1993, који је промовисао тадашњи председник Борис Јељцин – управо под пресудним утицајем „пријатеља из Вашингтона“. Суверена Русија Владимира Путина је 4. јула на истински демократски начин донела Устав који њеном народу доноси пуну независност. То је прекретница после скоро 30 година од увођења правног система пуног компромиса према Западу и који, благо речено, није у пуној мери одражавао руске националне интересе.

Излазност на референдуму – који је, због тешке ситуације изазване вирусом корона, трајао од 25. јуна до 1. јула – износила је 67,97 одсто, односно свој глас је дало 74.114.014 бирача. Одлука је била исправна: због пандемије требало је растегнути гласање и смањити притисак на бирачка места, а посебно растеретити 1. јул, када је био главни референдумски дан. С тим циљем, омогућене су различите новине у начину изјашњавања, као што су привремена бирачка места на отвореном или мобилна бирачка места. Становници Московске и Њижегородске области могли су од 25. до 30. јуна да гласају и електронски ако то желе. За прихватање уставних промена изјаснило се 77,92 процента изашлих (57.747.288 грађана), док их је против било 21,27 одсто (15.761.978 бирача). По завршетку гласања, Путин је захвалио грађанима, указавши да „смо ми још увек у много чему веома рањиви“ и да је зато Русији потребна „унутрашња стабилност и време за јачање земље и свих њених институција“.

Подсетимо, руски председник је у јануару 2020. иницирао уставну реформу и поднео одговарајући предлог закона Државној думи, која га је усвојила у марту. Путиновим амандманима у Устав су унете потпуно нове одредбе. На пример, да је брак савез мушкарца и жене. Или, да је Русија уједињена хиљадугодишњом историјом и чува сећање на своје претке који су „нам предали своје идеале и веру у Бога“. Уводи се и нови орган, Државни савет, али његове надлежности нису у потпуности одређене, већ ће то бити учињено касније. Први пут се одређује да ће руски језик, као званични, бити назван „језиком државотворног народа“, чиме се прилично директно Русија одређује као држава руског народа, што до сада није био случај.

ДЕМОНТАЖА „ТЕМПИРНЕ БОМБЕ“

Како је оценио Путин, уставне промене ојачаће државност земље и подсетио да је још 1922, приликом формирања СССР-а, убачена „темпирна бомба“, у виду права република да напусте федерацију. Таква могућност је сада искључена – забрањује се деловање усмерено ка отуђењу дела територије Руске Федерације, као и позиви на такво деловање. То је, у овом тренутку, првенствено забрана разматрања статуса Крима унутар Русије, али се односи и на Курилска острва или било који други део Русије. Такође, РФ се проглашава правном наследницом СССР-а.

Важна је и промена у члану 79: „Руска Федерација предузима мере за очување и јачање међународног мира и безбедности, осигурање мирне коегзистенције држава и народа, недопуштање мешања у унутрашње ствари држава.“ Убацивање ових одредби у Устав ствара правну основу за акцију Москве – када државни органи процене да су угрожени међународни мир и безбедност, или да се неко меша у унутрашње послове суверених земаља. Овако широко постављене формулације указују да је Русија спремна да се још активније укључи у светске процесе, без обзира на то у којој се то држави или на ком континенту дешавало. И да истовремено не жели да јој руке буду везане уставним ограничењима. Амандманима је одређен и примат Устава у односу на међународне уговоре, смањује се број судија Уставног суда, а повећавају надлежности оба дома парламента – Државне думе и Савета Федерације.

Највише пажње јавности изазивају промене у члану 81, о избору председника Русије. Поново је враћена одредба да „једно исто лице не може да обавља дужност Председника Руске Федерације више од два мандата“. Избачена је реч „узастопно“, која је омогућила Владимиру Путину да се 2012. поново кандидује. С обзиром на то да је мандат председника повећан на шест година, Путин би морао да се повуче са функције 2024, без могућности кандидовања. Али амандман који је предложила славна руска космонауткиња и депутат Валентина Терешкова уноси темељну промену: „Одредба става 3 члана 81 Устава Руске Федерације која ограничава број мандата током којих једно исто лице може да обавља дужност председника Руске Федерације, примењује се на лице које обавља и (или) је обављало дужност председника Руске Федерације, без обзира на број мандата током којих је оно обављало и (или) обавља ту дужност у моменту ступања на снагу амандмана на Устав Руске Федерације којим се уноси одговарајуће ограничење, и не искључује за њега могућност да обавља дужност председника Руске Федерације током мандата који су допуштени овом одредбом.“

Другим речима, и Владимир Путин и Дмитриј Медведев могу да се кандидују за још два председничка мандата. Ако би се заиста кандидовао, Путин би могао да влада све до 2036, када би имао пуне 83 године. То, ипак, уопште не мора да буде случај: у руској политици су познати бројни неочекивани заплети и расплети и то је један од разлога зашто је Путин већ две деценије нерешива енигма за цео Запад. Једини прави савет за западне „кремљологе“ је – да не покушавају ништа унапред да предвиђају јер је то узалудан посао. Када време дође, Путин ће им сам све рећи.

ВЛАДИМИР УЈЕДИНИТЕЉ

Демократичност новог Устава једна је од његових најважнијих одлика. Пре свега чињеница да је у јавном простору било доста опозиционих гласова који су позивали да се гласа против – али не и за бојкот референдума – па до тога да власт није вршила никакав негативан притисак на бираче. Тако, уз огромну излазност за пандемијске услове, од 68 одсто, падају у воду било какве примедбе на рачун референдумског процеса, имајући у виду да се готово 16 милиона људи слободно и без икаквих последица (ако је неко, уопште, и сумњао у то) изјаснило против усвајања нових амандмана. С друге стране, скоро 58 милиона грађана подржало је уставне промене и тих 78 одсто подршке најјасније илуструје колики је тренутни рејтинг руског лидера, односно проценат грађана који подржавају његов рад.

То је, заправо, плебисцитарна подршка идеји да Путин треба и даље да остане на челу највеће државе света. Око петине грађана се томе противи, што и јесте реална слика расположења руског друштва. Када се томе дода и чињеница да је Ненецки аутономни округ, на далеком северу, већински (55 одсто) гласао против усвајања амандмана, слика о демократском изјашњавању постаје још комплетнија – мада је ипак реч о поларном крају са тек око 40 хиљада бирача. Показало се још једном да не постоји реална политичка алтернатива Владимиру Путину и да само он одлучује када ће се повући. Сви покушаји изазивања побуна, протеста и обојених револуција у Русији осуђени су на пропаст. Многи се питају у чему је, тачно, тајна његовог политичког успеха? Па, само у томе што је, упркос отпору „пријатеља из иностранства“, вратио Русима пун државни суверенитет, достојанство и водеће место у глобалној арени. А то више и није тајна.

После овог, несумњиво великог, референдумског успеха и јасно исказане воље руског народа да упркос епидемији својим гласом подржи јачање Русије – из парламентарних редова зачули су се понеки и необични, па чак и еуфорични тонови. Неки су предлагали да се Путин изабере за „доживотног председника“, док се депутат Јевгениј Фјодоров заложио за то да руском председнику буде додељена „титула за сва времена“ – Владимир Ујединитељ. Пажњу је привукла и оцена Фјодорова да је промена Устава „само почетак обнове државе у границама из 1945. године“. Поједини аналитичари то су протумачили као најаву припајања Донбаса Русији, али су званичници Државне думе негирали да постоје такве идеје и планови.

ДЕМОКРАТИЈА И ГЛАД

Колики је демократски капацитет Путинове Русије, можда се најбоље види ако се уставни референдум из 2020. упореди са оним Јељциновим из децембра 1993. године. Политичку кризу из лета и јесени те године тадашњи председник Русије „пресекао“ је бомбардовањем зграде парламента! Један од главних разлога таквог насиља било је то што су се депутати противили његовом предлогу устава, на шта су имали право, а он им је одговорио „распуштањем“ скупштине, на шта није имао право. Када су они одбили да се „мирно разиђу“, разјурио их је тенковима, запаливши и срушивши део зграде у којој су радили.

„Демократски Запад“ реаговао је бурним аплаузима на такав потез. А затим, у тако демократској атмосфери, Јељцинов „уставни савет“ усвојио је предлог устава и народ је, истовремено с парламентарним изборима – гласао за овај документ. Поређење бројева 1993. и 2000. показује огромну разлику: уз излазност од 54,81 одсто, тек 58,43 процента њих подржало је и сада важећи Устав – којим је био фиксиран прелазак на либерално-капиталистички модел друштвене изградње, приватизацију и такозвану „шок терапију“ која је Русију одбацила деценије уназад.

Запад је поново аплаудирао „победи демократије“, док су Руси чекали нове испоруке хуманитарне помоћи, не би ли прегурали још једну гладну зиму. Страх да ће и то мало изгубити био је међу главним покретачима њихове одлуке да подрже Јељцинов устав. Чак и према званичним подацима, међутим, мање од 33 милиона људи је гласало за овај документ, док је 23,4 милиона (41,57 процента) било против. Референдум тада није ни одржан на територији Чеченије, која је прогласила независност, док је 2020. ова република била прва и по излазности (95,14) и по подршци Уставу (97,92 одсто).

Огромна подршка (90,07 одсто) забележена је и на Криму, уз излазност од 81,75 процената, чиме је још једном референдумски потврђена политичка воља тамошњег становништва. Грађани Севастопоља изашли су у мањем броју (66,33 одсто), али се њих 84,67 процената изјаснило за Устав. Подсећања ради, житељи Крима и Севастопоља 1993. нису ни могли да гласају на референдуму – и они су били изван државно-правног система РФ.

Бојан Билбија

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here