„Боја коже никада није представљала питање. Међутим у тренутку када ми је супруга показала слику шестомесечне бебе којој су хитно тражили дом и родитеље нисам се превише премишљао. Отишли смо да га видимо. И тај први контакт са Офиром нас није напуштао“

Горан Мекић већ 30 година живи у Израелу, где је завршио факултет у постао успешан у кибуцу – пољопривредној организацији задружног типа.

Горан се одмах након завршетка војног рока 1993. године одлучио да из Београда оде у земљу своје прабаке и свог прадеке по мајци.

Само два месеца по доласку упознао је своју садашњу супругу Мејтал с којом данас има четворо деце, троје биолошке и једног усвојеног сина из Етиопије.

Горан је за „Телеграф.рс“ испричао како изгледа живот његове велике породице, како се деца међусобно слажу и која је разлика између одгајања биолошког и усвојеног детета.

Одгајати и васпитати четворо деце у данашњем свету врло је изазован посао. Шта вас је највише вукло у жељи да имате велику породицу?

  • Што се мене тиче могу рећи да сам одувек кад год бих помислио на то желео да имам велику породицу. Kао неко ко је одрастао у Београду и Србији са глувим родитељима без брата и сестре имао сам све привилегије сина јединца који није морао да дели било шта – почиње своју причу Горан.

Међутим, током одрастања и временом се осетио терет одговорности коју сам преузео на себе па ме је дуго пратио осећај да би све било много лакше да сам могао да поделим ту одговорност са неким. Поготову у тренутку када сам са 19 година након завршене војске 1993. одлучио да ћу одласком за Израел имати веће шансе за успех, а самим тим и могућности да помогнем себи, њима и мојим будућим потомцима. Одлука није била лака, али је била дефинитивна – прича нам он.

  • И касније у Израелу водиља ми је била наћи што боље место за неки породични начин живота. На крају је одлука да наставим свој живот пала на кибуц, који је специфична заједница. Једна врста комуне. Једна од специфичности неких израелских кибуца је да плата не зависи од функције коју неко обавља већ од броја чланова породице. Па, тако обичан радник на пољу који има петоро деце, има већу плату од мене који сам директор фирме и имам „само“ четворо рецимо – објашњава.

А материјална и социјална безбедност свих чланова се подразумева. Имао сам ту срећу што сам веома брзо по доласку упознао, а касније и оженио моју супругу која је расла са још три брата и сестре тако да смо имали исте аспирације што се деце и породице тиче. Моја супруга, Меyтал која је иначе рођена и одрасла овде у кибуцу има некада обичај да каже да смо сви овде једна велика породица, што и није далеко од истине – прича Горан.

Породице са четворо деце су реткост у Србији али и у свету, шта мислите зашто се људи обично задржавају на двоје деце?

  • Све зависи од случаја до случаја. Али ако бих морао да се одлучим, мислим да је то пре свега због финансијске стране као и новог, бржег и модернијег начина живота. Трошкови за одгајање деце су постали много велики, па родитељи преферирају да пруже више мањем броју деце него обрнуто. Други разлог је тај што се многи родитељи врло рано препуштају каријери, што је донекле и нормално, па им је једно или двоје деце сасвим довољно. Међутим свако има неки свој разлог и ништа не може да се генерализује. Што се тиче земље у којој живим, број деце у породици је према ОЕЦД 3.1 што нас сврстава међу водеће. И то ме посебно радује – каже Горан Мекић.

Са супругом имате троје биолошке деце и једног усвојеног сина из Етиопије. Одакле је потекла жеља да усвојите дете?

  • Морам да будем фер и да признам да је идеја потекла од моје супруге. Она је одрастала у кибуцу са децом која су долазила са свих страна. Њена мајка се чак бринула у кибуцу о првим етиопским јеврејима који су пребачени преко Судана у Израел у познатој Мосадовој операцији „Мојсије“. Мени је требало мало времена да се навикнем на идеју поготову што смо већ имали троје биолошке деце и што сам имао друге планове. Боја коже никада није представљала питање. Међутим у тренутку када ми је супруга показала слику шестомесечне бебе којој су хитно тражили дом и родитеље нисам се превише премишљао. Отишли смо да га видимо. И тај први контакт са Офиром нас није напуштао. Од тада је ишло све брзо. Данас могу са поносом да поновим оно што сам већ и рекао – да смо поносни родитељи осмогодишњег клинца који има најлепшу боју коже и најлепше очи на свету – каже нам Горан.

Kако су ваша биолошка деца прихватила усвојеног сина и како се данас слажу?

  • Постоји само једна реч коју могу да кажем. Феноменално. Он је за сваког од њих фаворизован брат. Није било никаквих проблема ни у тренутку одлучивања. Напротив. За њих је то био сасвим нормалан редослед који је кад тад требало да се догоди. Они су знали нешто што сам ја тек касније сазнао – прича Мекић.

Kоја је разлика између одгајања биолошког детета и усвојеног детета?

  • Рећи ћу вам само из личног искуства. Пошто знам да по том питању ситуација зависи такође од случаја до случаја. По логици ствари не би требало да постоји разлика. Међутим љубав коју ми несвесно као родитељи преносимо и пружамо Офиру је некада већа него код биолошке деце. То чинимо вероватно инстиктивно желећи да попунимо онај пазел који се односи на сигурност и самопоуздање у његовом животу који му недостаје. Биолошка деца знају да су наша, волела то она или не. Али то никако не значи да њега васпитавамо другачије од остале деце. Имамо некада обичај да му кажемо како су његов брат и сестре дошле из маминог стомака, а како је он дошао из нашег срца – каже Горан.

Поменули сте нам да имате још четворо усвојене деце која су завршила војску у Израелу и који су током служења војног рока била код вас у дому. Kако функционишу односи ваше деце са децом која су код вас због служења војног рока? Kако заједно са супругом успевате да пружите свакоме оно што му је потребно?

  • У Израелу постоји пројекат „Хаyал бодед“ или „усамљени војник“ по коме деца јевреја из целога света долазе да служе војску у Израелу. Kо жели, наравно. Обично су то 18-годишњаци која већ имају своје биолошке родитеље у иностранству. Док у Израелу немају фамилију. Тако да многе израелске породице отварају своје домове, и налазе им се при руци по питању свега што им треба у току војничког живота, а и касније. Многи од њих остају да живе у Израелу након одслуженог војног рока и у вези су са „израелским“ родитељима. У Израелу мушкарци служе око 3 године, а девојке нешто мање од 2 године војску. И моја породица је тако обогаћена за још четири члана. Габи,Вика, Јонатан 1 и Јојо (Јонатан 2) – каже Горан и наставља: Веза између њих и моје деце је невероватна. Што се њих тиче они су старија браћа и сестре у сваком смислу те речи. Неко ко у пола ноћи може да се окрене телефоном, пита за савет. Сада су сви они започели своје цивилне животе у Израелу, али се и даље посећујемо кад год то можемо – објашњава.

Мислим да је велика ствар у организацији и психичкој баријери којих смо се ослободили у старту. Знали смо да неће увек бити лако. Али смо били спремни на све. Меyтал и ја смо веома рано постали родитељи. Правили смо велике разлике у годинама између сваког детета. Наша најстарија ћерка Миа има 23 године. Син Дејан 19, млађа ћерка Даниел 14 и Офир 8. Свако од њих је у истом тренутку имао различите потребе на које смо успели да одговоримо и да му пружимо оно што треба. То и даље траје. Поред тога успевамо да будемо задовољни и испуњени што се личних каријера тиче. Обоје смо завршили факултете као родитељи. Па тако моја супруга ради као директорка образовног система у кибуцу. За децу узраста од јаслица па све до 18 година укључујући и неформалну наставу, док сам ја директор фирме за оправку и ремонт пољопривредне механизације у кибуцу – прича Мекић.

На Твитеру сте доживели својеврсну непријатност, када су вас оптужили за расизам и фашизам, а ви сте заправо отац дечаку из Етиопије. Да ли сте у протеклих осам година имали било какву врсту непријатности јер сте усвојили дечака који је друге боје коже?

  • Данас је веома лако лепити етикете другима, поготово на друштвеним мрежама. То је постала свакодневица. Kада не постоје довољно добри аргументи или када их нема уопште најлакше је назвати неког расистом, фашистом или неким другим именом. Вероватно из потребе да људи подигну себе у својим очима или да изазову реакције. Обично се не обазирем на такве ствари. Али ова прозивка је била веома лична и од особе коју не познајем, а ни она мене изгледа и са којом у животу реч нисам проговорио ни пре ни после тога. Због тога сам и реаговао јер то показује сву баналност етикетирања људи.

Што се тиче Израела, до дан данас за ових осам година нисмо имали ни једну нелагодност сем пар смешних ситуација. Напротив реакције околине су и више него позитивне. А што се тиче Офира, он је један од најомиљенијих и највољенијих клинаца у кибуцу. И немамо никакву сумњу у то да је он нас много више обогатио и научио неким стварима, него ми њега. И као породицу, и као заједницу у којој живимо – закључује Горан Мекић за „Телеграф“.

--

Leave a Reply