Хиљадупостотни Црногорци у Београду су посебан феномен. Увијек када прочитам текстове неких београдских Црногораца у којима из салона „Москве“ бране Црну Гору од великосрпске напасти и отимања народноносних обиљежја, закључим да тај феномен још није довољно истражен и да би се тим изучавањем вриједило позабавити. Како то 1000-постотни Црногорци са Теразија, који су читав радни, па и животни вијек провели у Београду, стекли име и презиме, разне титуле и све остало што иде уз то, постану жестоки антисрби?
Чак и ови домаћи Монтенегрини не проспу толико жучи на све што је српско, као што то понекад ураде монтенегрински Црногорци са Теразија. На једном нео-дпс-овском порталу јутрос је освануо текст неког проф. др са србијанских факултета, родом из Васојевића, који је оптужио Србе за крађу националног идентитета Црногораца и шта још све не. Нијесам отишао даље од прве реченице, а већ ми је било јасно да је он типичан примјер црногорског феномена са Теразија.
Овај Васојевић је у то друштво добро залутао и нешто се не осјећа баш добро, када се толико труди да испљује све што је српско. Као да га нека подсвијест тјера да се докаже да му је мјесто тамо гдје му није мјесто, па да би то урадио користи разне методе, а једна је позната као пљување у вис. Гдје то падне изгледа да више није ни важно, јер у том процесу изгледа да је важно дешавање, а не коначна посљедица.
Чуј, још из Васојевића, па се острвио на Србе! Васојевићи, колико ми је познато, имају дужу историју као независно, него као црногорско, племе и није ми јасно што понеки васојевићки Брђани желе да црногорче снажније од оних из подловћенске Црне Горе. Барем се у Васојевићима од памтивијека србовало и славило српско име и то не због тога што је неко то наредио, већ је то била као нека насљедна биљежница у коју су се уписивали стари, а и данашњи Васојевићи. Ипак, има и оних који су се исписали из те биљежнице и нека их, нико им то не брани. Међутим, што су онда наврли да и остали траже исписницу, никада ми није било јасно.
За вријеме студија осамдесетих година прошлога вијека у Београду сам проживио седам незаборавних година. Нигдје нијесам примјетио ту србијанску жељу за негирањем Црногораца и Црне Горе. Напротив, свуда сам слушао оде Црној Гори, њеној прошлости, начину живота и духовном опредјељењу опјеваном у „Горском вијенцу“, па сам се и сам осјећао некако посебним, иако за то није било објективних разлога. Посебно су ми били упечатљиви србијански сељаци из богатих шумадијских села. Иако без школе и велике науке, рецитовали су Његоша, славили Мојковац и Вучји до, краља Николу… Нијесам чуо ни слово неког понижавања или увреде на рачун Црне Горе. Мислим да се ни данас то није промијенило, упркос актуелним салвама антисрпских глупости које долазе из Црне Горе.
Добро се сјећам студентског дома „4. април“ на Вождовцу. Мислим да је половина станара била из Црне Горе, управник је био такође наше горе лист и на сваком кораку смо били повлашћени. Често смо добијали собе преко реда, а за пар година колико сам тамо био не сјећам се када смо стали у ред за ручак. Нас двадесетак Црногораца увијек смо узимали храну преко реда, а да нико против тога није протестовао. Остали су само одмахивали руком и говорили „То су Црногорци“, што је звучало као нека посебна пропусница. У то вријеме мислио сам да су се остали плашили да нам приговоре да и ми, као и остали, станемо у ред, али негдје при крају студија сам схватио да се не ради о томе. Схватио сам и да је њима неко свој причао нешто лијепо о Црној Гори, што су запамтили, па су нас поштовали и онда када то нијесмо заслуживали. И то поштовање, па и на сопствену штету карактеристика је Срба, посебно оних из Србије, и мислим да на ту карту и данас играју ови несрећни Црногорци са Теразија, који се повремено гласну из србијанских фотеља и оспу паљбу по Србима.
Нема шта, посебан феномен су 1000-постотни Црногорци са Теразија. Ваљало би их негдје окупити и питати како живе. Гарант неупоредиво боље него Срби у Црној Гори! И та чињеница заслужује озбиљно истраживање и надам се да ће се неко осмјелити да проучи шта се то са Србима данас збива, када и неки Васојевићи неће да буду оно што су вазда били.
Иван Милошевић
