Вук Гргуревић Бранковић, познат као „Змај Огњени Вук“, био је српски деспот (1471-1485). У питању је син слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа Смедеревца и праунук чувеног Вука Бранковића, учесника Косовске битке 1389. године.
Као српски деспот покушавао је да у играма између Турака и Мађара обезбеди опстанак српске деспотовине у доба великих турских освајања. У савезништву са мађарским краљем Матијом Корвином (1458–1490) постао је заповедник српских чета у Срему и околини.
Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији и од тада Срби имају значајно присуство у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашњег Срема, Барање, Славоније, Бачке, Баната, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Петровград), Бијелу Стијену и друге.
По предању, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и изградио цркву Светог Николе у Сланкамену на Дунаву. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.
Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.
Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук.
Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Подрињу и Поморављу и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.
Аутор слике Горан Горски
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: