Легендарни фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије Владица Поповић преминуо је у 86. години живота.

Поповић је рођен 17. марта 1935. у Земуну. Поникао у подмлатку београдске Црвене звезде, од марта 1950. до јуна 1965. одиграо је 499 утакмица (од тога 214 првенствених) и постигао 38 голова, најчешће као леви халф. Истицао се и борбеном и примерно коректном игром.

У дресу ,,црвено-белих” освајао је четири првенства Југославије (1957, 1959, 1960. и 1964. године) и три трофеја Фудбалског купа Југославије (1958, 1959. и 1964. године) – укупно седам највећих титула у нашем фудбалу.

Одиграо је девет утакмица (1954-1956) за младу (два гола), осам за ,,Б” екипу (1955-1961) и 20 утакмица за најбољу репрезентацију Југославије. Дебитовао је 23. децембра 1956. у пријатељском сусрету против Индонезије (5:1) у Џакарти, а од дреса с државним грбом опростио се 16. јуна 1965. у сусрету против Норвешке (0:3) у Ослу.

Учествовао је као резерва на Светском првенству 1958. у Шведској, а четири године касније, 1962. у Чилеу, на коме је наша екипа освојила четврто место, одиграо је свих шест утакмица и био један од наших најбољих играча.

Каријеру је наставио у Штутгарту (1965/66), где је врло мало играо, па је прешао у редове Штутгартер Кикерса. У овом клубу је од 1966. до 1968. године наступио на 52 лигашка меча уз два поготка. Каријеру је завршио у Венецуели, где је од 1968. до 1969. носио дрес Депортиво Канаријаса.

У Јужној Америци је изградио тренерску каријеру. Водио је колумбијске клубове, Индепендијенте Санта Фе од 1971. до 1972, Насионал из Медељина 1973. године, Депортиво из Калија 1974. и Португезу из Венецуеле.

Два пута је био шампион Колумбије, 1971. са клубом из Санта Феа и 1974. са Депортивом из Калија, а две титуле освојио је и са Португезом из Венецуеле 1975. и 1977. године.

Водио је крушевачки Напредак и Трепчу, а 1980. године постао је члан стручног штаба Црвене звезде као руководилац омладинских тимова. Још у два наврата водио је Депортиво Кали од 1984. до 1986. и током 1989. године.

У сезони 1991/92 преузео је Црвену звезду после одласка Љупка Петровића. Владица је предводио црвено-беле до титуле првака света 8. децембра 1991. у Токију тријумфом над чилеанским Коло Колом од 3:0, а касније је освојио и титулу шампиона Југославије 1992. године у лиги коју су већ напустили клубови из Хрватске и Словеније, а у другом делу сезоне се није могло играти ни у Босни и Херцеговини јер су сукоби увелико трајали.

Владица је био и селектор репрезентације Перуа од 1992. до 1993. године, водио је и колумбијски Миљонариос од 1994. до 1995. и Каракас из Венецуеле од 1998. до 1999. године. Био је активан у Црвеној звезди као председник секције ветерана.

--

Leave a Reply