Полазећи од броја обешених, стрељаних и интернираних становника Србије, оних који нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, током рата 1914-1918. године, проучаваоци су дошли до једногласног закључка, да се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да је то био „један од скривених циљева аустроугарске владе“, главног непријатеља Србије. Намера Беча и Будимпеште, кад су се одлучили за рат против Србије, била је, како се истиче, да српску државу „не само војнички прегазе, политички унизе и економски исцрпе, већ и да у њој изазову дубоке социјалне поремећаје, који ће задуго кочити и успоравати њен опоравак и развитак. Отуда је рат био вођен окрутно не само на фронту већ и у опхођењу са становништвом…

Од 60 хиљада вешала, колико је Аустроугарска током рата подигла у својој држави и на окупираним територијама, добар део отпада на Србију. (Према изјави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу „Аграмер Таглат“, за време окупације обешено је у Србији, одлуком војних власти, 11.000 лица, али стварни број обешених без пресуда треба да је био десетоструко већи!).

Вешане су, кад с пресудом, а кад без ње, једноставном одлуком војних и полицијских власти, врло често и жене, мајке ситне деце. Понекад су жене извођене на губилиште само зато што су, и не слутећи да војници у униформама аустроугарске војске говоре истим језиком као и оне, протестујући против реквизиција, упутиле какву псовку тлачитељима – све до цара Франц Јозефа. Због једне такве псовке и проклињања да „цару преседне то што од српског народа отима“ – по кратком поступку осуђена је на смрт вешањем да наведемо само један пример из Тамнаве, Живана Лазић из села Звиздара код Уба, мајка шесторо ситне деце.

Вешање становника Србије било је обична појава на свим странама, каже Драгиша Лапчевић. Због тога, због „зулума“, многи су се одметали у хајдуке.

„А зулум је већ свуда био“, наводи даље Лапчевић, „догорео до ноката. Изузетак су чинили само Чеси, ако би се где који потревио…“

У самом Београду, кад су аустроугарске трупе на челу са једним хрватским пуком први пут запоселе град у децембру 1914. године, одмах су, већ другог дана, постављена четири вешала – од којих једна на Теразијама, на простору између хотела „Москве“ и „Балкана“, на којима је окончао живот осамнаестогодишњи добровољац Михаило Радовановић, родом из Раче Крагујевачке.

Оставите Коментар