Житељи српске престонице већ стотинама година преносе легенду о проклетству Бранковог моста. Ради се о усуду тако мрачном, снажном и злокобном да Бранков мост, већ вековима, привлачи црне судбине и смрт.

Фото: Бранимир Дебељковић

О проклетству јавно се ретко када говори. Само у кафани, након што одзвони поноћ са Саборне цркве, а теревенка се стиша, стари Београђани о њему прозборе по коју. Тада почиње прича о Лиман џамији и њеном крвавом рушењу.

Фото: Wikipedia

Мрачне силе на делу

„Знаш ли ти да је овде некада стајао други, а не Бранков мост? Да, да. Али је он срушен због проклетства“, речи су којима обично почиње препричавање легенде млађим нараштајима. „И годинама људи покушавају да се убију ту на мосту. Свако мало па новине пишу о томе. А мислиш да је то све, ето тако, случајно?“ наставља се прича.

Истини за вољу, Бранков мост заиста јесте црна тачка у Београду, када су самоубиства у питању. Званична статистика каже да сваке године близу 40 особа изврши или покуша самоубиство скоком са ове грађевине, а најпознатији случај догодио се 26. марта 1984. године. Тада је чувени Бранко Ћопић, један од највећих југословенских писаца, себи одузео живот на овом месту. Од тада, многи Београђани чак погрешно верују да је Бранков мост управо по овом великану добио име.

Убиство српског дечака и рушење џамије

Проклетство Бранковог моста датира из 1862. године. Тада су Турци, код Чукур-чесме на Дорћолу, где се сада налази споменик, убили српског дечака Саву Петковића.

Разљућени овим свирепим чином, грађани Београда су кренули у освету, сматрајући да крв захтева крв. Преплашено турско становништво Савамале дало се у бег. Добар део њих уточиште је нашао у калемегданској тврђави, док су остали покушали да се сакрију у Лиман џамији која се налазила тачно на постаменту данашњег Бранковог моста.

Фото: Павле Капланец

Овде прича има две верзије. Према првој, Срби су опколили Лиман џамију, али су након неколико сати одлучили да одустану од освете. Мађутим, друга верзија наводи да је џамија запаљена и да су сви Турци који су се у њој забарикадирали, живи спаљени.

Управо духови ових жртава, како се верује, узрок су проклетства Бранковог моста.

Лиман џамија је до 1930. године била у рушевинама, али је нико није дирао све док није почела изградња моста Краља Александра. Рушевине су тада склоњене, а према причама старих, управо је тада узнемирени духови жртава. Српска војска, само седам година након иградње, срушила је мост како би спречила Немце у надирању и од тада до данас, проклетство наставља да прогони Београђане.

За рушење моста везан је трагичан догађај: он говори о расулу у којем се нашла наша војска током Априлског рата. Мост је, наиме, срушен у тренутку када се испод њега налазио брод „Танаско Рајић“ који се повлачио ка Остружници… Инжењерци у мрклој ноћи нису видели да тачно испод моста пролази брод са 110 људи. Како се метална конструкција после експлозије сурвала тачно на лађу, на лицу места је погинуло 95 особа.

Увод у ослобођење од Турака

Сукоби код Чукур чесме почели су када су турски војници из обести разбили крчаг о главу дечака Саве, који је од повреда издахнуо. Српски жандарми су убрзо ухапсили убице, али се сукоб две страна убрзо распламсао и проширио све до Велике пијаце –  данашњи Студентски парк. У сукобима су погинули жандарм Ђорђе Нишлија и тумач Сима Нешић.

Пошто је формално примирје потписано у зору наредног дана, очекивало се смиривање ситуације, али је потом, 17. јуна, уследило бомбардовање београдске вароши од стране Турака са тврђаве, које је настављено и током ноћи.

Има ли краја проклетству?

Чувари легенде о усуду Бранковог моста опречних су мишљења о томе да ли ће прокретство икада бити скинуто и када. Једни верују да му краја никада бити неће. Како кажу, духовима је одузето једино место који им је уливало сигурност у загробном животу и зато се никада неће смирити.

Графика: Адам Стефановић

Други, пак, говоре да, иако није познат укупан број жртава спаљивања Лиман џамије, онда када мост буде однео три пута више живота, духови ће се смирити.

Има и трећих који верују да Београђане од Лиманских духова чува дечак са Чукур-чесме који вековима наставља да се бори против ових авети. Једном када их све буде поразио, нестаће и проклетство.

Захваљујући вештини Михаила Обреновића, који је тада био књаз Србије, ови догађаји довели су, поступно, до повлачења Турака са територије тадашњих оквира Србије.

Иван Радојичић

Извор: 011info.com

--