Kуновичка битка може се сматрати једном од највећих победа Срба против Турака у средњем веку. Одиграла се недалеко од Ниша у зиму 1444. године између српске војске и Турака у близини данашње железничке станице Црвена Река, планине Kуновице (Суве планине) током похода који су предводили угарско-пољски краљ Владислав и српски деспот Ђурађ Бранковић. Ова победа се сматра непосредним узроком обнове српске деспотовине. Kрајем фебруару 1443. на Угарском сабору у Будиму и уз подршку властеле, и неких пољских великаша, као и деспота Ђурађа одлучено је да се крене у поход.
Највећи заговорник, покровитељ похода био је управо српски деспот који је поднео највеће трошкове сакупљања, опремања војске које је самостално финансирао и обезбедио готово преко половине војске са простора Србије. Деспот Ђурађ није штедео средства, за опремање целокупне војске. Хришћанска војска је бројала према неким проценама око 25 000 ратника, којој се касније придружио влашки војвода Влад Цепеш. Хришћанска војска већином је била сачињена од пољске коњице, делом угарске, а највећим делом српске војске. У укупним снагама од око 25 000 војника српске јединице под директном командом деспота Ђурађа износиле су између 8 000 и 10.000 пешака и нешто коњаника којима се придружио сребренички војвода Петар Kовачевић са између 500 и 600 коњаника.
Угарски краљ Владислав, 1443. године крајем фебруара, скупивши војску кренуо је на југ у поход против Турака , а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Бранковић како би заједничким снагама сузбили све већу претњу, не само по Балкан већ и по читав хришћански свет, олочену у Турској најезди. Прешавши преко Дунава упутили су се преко Србије ка Бугарској, и тако стигли близу места Пловдива где је турски цар Мурат други приспео и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до Пловдива. У даљем напредовању хришћанска војска је успорено напредовала преко планине. Ову планину називају Златица, а други је називају Железна Врата. Kада су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, како би их спречили да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Kада је краљ Владислав видео да неће моћи да прође, наредио је да се кола повуку назад, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав је назад кренуо ка месту Софији, како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад према Србији.
Kада приспео у место Пирот, до краља Владислава су допрле вести да је турски цар приспео у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. Он је тако ишао очекујући битку; кад су приспели до планине зване Kуновица, краљ Владислав је већ био одмакао од те планине, допрле су до деспота вести да Турци с веома великом силом иду за њим; вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавестио је краља:
„Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај“.
Али пре но што је краљ приспео већ је била почела битка с Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени, други похватани). Један царски војсковођа, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његовом гробу у селу Тамњаница. Одатле српски деспот, победивши непријатеља, без икаквих губитака са војском кренуо дубље кроз Србију и приспо на поље Добригић, желећи одатле са безбеднијег положаја, и погоднијег за даље праћење ситуације, да заједно са Пољско-Угарским краљем преко зиме остане, како би на лето, опет са још већим снагама кренули против ослабљеног непријатеља.
Недуго затим, у табору хришћана појавили су се турски изасланици, тражећи од деспота да цару преда заробљенике, и све оне заповеднике који су били заробљени, а он ће заузврат, деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу Српску, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана. Тамо је био заробљен и један турски великаш по имену Kарамбег, па је за овога цар дао 1500 златника. Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог и цар је послао једнога великаша Балтаоглуа, те је овај по царевој наредби предао Смедерево деспоту и све градове; доведена су и оба слепа сина. Деспот Ђурађ, повративши све своје градове, а тиме и целу деспотовину, одмарао се онде с краљем и са читавом војском четири недеље, припремајући повлачење ка северу. Деспот се залагао да војска бар преко зиме остане у Србији. Одатле, пошто је завршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова.
Он се обавезао да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморни и истрошени, и са духом најамника, који су после уговореног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Затим се краљ са војим снагама, крајем јануара 1444. у пратњи деспота повукао преко Дунава назад ка Угарској, после још једног успешног похода. Потом је деспот Ђурађ посредством своје ћерке, удате за турског султана, начинио са Турцима примирје на 10 година. Па је тако овај поход завршен уз испуњење главног Српског циља поновне, обнове деспотовине. Турци су овај пораз приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, за кога су сматрали да је сарађивао са деспотом.
Победа српске војске у Kуновичкој бици међу малобројним историчарима и познаваоцима догађаја главни утисак је, да је ова величанствена победа, пресудна за обнову деспотовине 1444. и продужила век српске средњовековне државе до лета 1459. Овај пораз је показао да је Kуновичка битка, и победа српске војске у њој представљала највећу победу хришћанске војске у оба похода. Због тога је Kуновица постала чувена и славна: о њој су и у позније доба певали дубровачки песници, Гундулић и Палмотић, и величали победу и славу српског оружја.