Доајен српског глумишта, по ком име носи и сцена у Народном позоришту у Београду, оставио је неизбрисив траг у домаћој кинематографији, а поред занимљивих анегдота из његовог пословног живота, Раша Плаовић имао је изузетно занимљив и приватни живот.

Док је био професор на Факултету драмских уметности, изнедрио је многа велика имена, а у његовој класи дипломирали су између осталих Љуба Тадић и Петар Банићевић.

Плаовић је према речима писца Живојина Павловића успео из логора да побегне чак 11 пута, и сваки од тих био је невероватнији.

Наиме, имао је свега 16 година, када је 1915. као телеграфиста ухапшен у Kрагујевцу, одакле је одведен у град на граници Чешке и Немачке. Услед нових логораша, дошло је до гужве те је пребачен у Мађарску, где је у заточеништву чувао стоку и орао њиве.

Годину дана касније, искористио је непажњу пијаних чувара и успео да побегне из аустријског логора. Два дана је бежао кроз шуму, све док није скроз изнемогао и закуцао на врата једне колибе, затраживши мало воде.

Епилог? Баш у тој истој колиби налазили су се локални полицајци, који су га вратили у заточеништво.

У њему се није дуго задржао овај пут, иако је био под појачаним надзором. Заједно са једним Енглезом припремио је бекство, прескочивши високе бедеме и отиснувши се у нови бег.

Kао бегунци су провели више од недељу дана, све док једне ноћи нису осетили цеви од пушке на свом телу. У питању нису били жандарми, већ локални сељаци, који су их ухапсили и предали јер је новчана накнада за њихово хватање била позамашна.

Овога пута у логору се није добро провео. Због двоструког бекства био је мучен, прљав и пребијен, у једном тренутку чак и на ивици смрти. Такође био је разапет и висио је преко греде у ћелији за мучење.

Kада је враћен у „оптималне услове робовања“ одмах је замишљао када ће поново бити бегунац. Kао да му је поред жеље за слободом у крв ушла и неодољива тежња да надмудри чуваре.

Овај пут имао је на уму да мора да понесе храну са собом, како поново не би закуцао на погрешна врата. Бежи са комадима хлеба, трчи и не осврће се. Бежао је док је имао снаге, а онда је пао и истог трена заспао, а када се пробудио имао је шта и да види. Војничку чизму на себи. Знао је шта следи, поново мучење, поново логор.

У њему је сада провео више него претходних пута, те је тек у пролеће 1917. године успео поново да завара стражаре, побегне и закачи се на воз који је ишао ка Београду.

Стигао је својој кући, а када је брат отворио врата, готово да није препознао Рашу. Ту је провео четири дана да би петог био ухапшен и враћен у логор.

Уследило је још неколико фантастичних бекстава, а према речима Живојина Петровића њих је било укупно 11. Последње од њих било је и бекство у коначну слободу, средином 1918. године, када је успео да се поново домогне Београда, овога пута без повратка.

Данас његово име носи сцена Народног позоришта у Београду, Аматерско позориште у Убу, и награда Раша Плаовић намењена најбољем позоришном глумцу у Србији, која се додељује сваке године.

Leave a Reply