Разговор Живојина Мишића са престолонаследником, уочи стварања Краљевине СХС, и данас одјекује моћним речима славног српског војводе и његовим искусним саветима.

– Живојине Мишићу, када ћете се одљутити? Докле ћете бити љути на мене, вашег краља?

– Ваше височанство, неумесно је да себе проглашавате краљем поред живог краља, ваљда се и принц Ђорђе за нешто пита?

– Живојине седите! Немојте, молим вас, опет да почињете, седите и слушајте! Има разлике између Вашег, добро и мог, гледишта на „уједињење“ српских земаља, од оног које заговарају и подржавају Париз, Лондон, Рим… Они хоће да у заједничку државу са Србијом гурну и Хрватску и Словенију. Дакле, Европа жели да створи Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца по сваку цену, јер јој се чини да ће заједничка држава Словена бити најбоље решење за мир на Балкану.

– Височанство, зашто да нам Европа кроји државу?! Кад неко нешто од нас прави, сутра ће узети за право да то и растури. Кад ти неко нешто да, кад-тад ће тражити да му то платиш. И то са каматом, на интерес! У државним пословима нико ништа не дарива, а да притом не мисли на уздарје. Данас дар, сутра дар-мар! Ако данас дозволимо да нам Европа скроји државу како она хоће, док смо живи, узимаће нам меру по својој жељи, по својој потреби и задовољству!

Они ће бити планери, а ми градитељи и рушитељи. Прекрајаће нам земљу уздуж и попреко, избрисаће границу за коју смо се жртвовали! Никад неће бити тамо где јој је место и где је Богу мило и народу драго! Српска граница у тој вештачкој творевини биће у рукама сотоне! И сотона ће, док је света и века, испитивати нашу издржљивост и мерити нашу снагу! На њој ће ценити колико можемо, смемо и умемо! То неће бити српска граница, него српска јадница! То није наша држава, држава уједињења српских земаља, за коју се боримо, трпимо, патимо и страдамо! (стр.116)

А када је на „притисак“ великих сила да се Србија уједини са вековним непријатељима српског народа, престолонаследник Александар, пред генералима, говорио о великој „помоћи“ и „признањима“ која су дата Србији кроз обећања од савезника, Мишић је уздахнуо:

„Дао Бог, Ваше височанство, да ја дочекам да са српским народом тумарам балканском помрчином тражећи обећано, а не спомињући изгубљено.“


Из књиге Миће Живојиновића, „Живот преточен у памћење“ (2004.)