Ко је заиста био Милош Обилић, славни српски витез описали смо аргументовано у једном дужем тексту пре неколико недеља. У епским народним песмама и легендама, Милош је слављен као херој натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био змај). Милош је добио своју снагу из кобиљег млека (од чега потиче његово презиме Кобилић или Кобиловић).
Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Његови побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница је била Оливера, кћерка кнеза Лазара Хребељановића. Легенда каже да је уочи Косовског боја, на вечери код кнеза Лазара, Милош оклеветан да ће издати Србе и прећи у турску војску. Он је ту клевету тешко примио и бранио се речима:
„Сјутра јесте лијеп Видов-данак, виђећемо у пољу Косово,
ко је вјера ко ли је невјера.
А тако ми Бога великога,
ја ћу отић’ сутра у Косово,
и заклаћу турског цар-Мурата,
и стаћу му ногом под гр’оце;”
Међутим, мада га у народној епској поезији красе најћепше и најузвишеније особине, Милош Обилић се у њима ретко помиње сам. Витешком легендом су га учинили тек каснији песници, међу којима Његош пре свега. Он је у „Горском вијенцу“ успео да обједини легенде и народне песме о Милошу Обилићу, претворивши га у симбол јунаштва и поставивши га у само средиште Косовског боја:
„Обилићу, змају огњевити, ко те гледа блијеште му очи свагда ће те светковат јунаци.”
