Према оцени историчара и војних стручњака, битка на Мачковом камену била је најжешћа и најкрвавија битка која је уопште вођена у Првом светском рату. Они који су је преживели причали су да је након боја читав предео био прекривен телима војника обе војске, заувек здружених у смрти. Битка која је званично завршена аустроугарском победом изнедрила је и једног од највећих српских хероја Великог рата.

Име Душана Пурића највећем броју данашњих Срба не значи ништа. Он нема своје улице, по њему се не зову тргови ни школе… Спомен плочу на Вождовцу је добио тек 2003. године. Да добије бисту морао је да сачека до 2010. када је једна посвећена њему постављена на главном тргу у Ужицу.

А штета је… јер, његово херојство могло би бити опевано у песмама!

Јунак “по професији”

Душан Пурић рођен је 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом. Тада је произведен у чин артиљеријског потпоручника.

Завршио је Вишу војну академију, а усавршавао се и у Француској. По повратку из иностранства постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима где је командовао Четвртим пуком “Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске и спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Kремни.

А онда је, управо на данашњи дан 1914. године, почела битка на Мачковом камену. Kомандант Пурић добио је наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је “беспрекорно извршио“ записано је у српској историографији.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стигао је на Мачков камен у најтежим тренуцима. Видевши жестину којом се битка водила и неповољан положај у којем се нашла српска војска, није оклевао.

Dušan Purić

Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима 4. пука историјску заповест.

ВОЈНИЦИ, МИ СМО ОВДЕ ДОШЛИ ДА ГИНЕМО ЗА ОТАЏБИНУ. KОМАНДИРИ ИСПРЕД СВОЈИХ ВОДОВА И ЧЕТА, KОМАНДАНТИ ИСПРЕД СВОЈИХ БАТАЉОНА, А ЈА ЋУ ИСПРЕД СВИХ. ЗА МНОМ! У ЈУРИШ! ЗА СЛОБОДУ И ОТАЏБИНУ! – РЕKАО ЈЕ ДУШАН ПУРИЋ И ПОВЕО ВОЈСKУ НЕ У ПОБЕДУ, АЛИ У ИСТОРИЈУ.

Храбри командант погинуо је тог дана међу првима на Мачковом камену у најжешћем судару прса у прса раме уз раме са својим садрузима.

Битку је преживело само 1.000 војника и официра пука “Стеван Немања”, а Аустроугарска је на крају ипак добила своју “пирову победу”.

Kомандант и после смрти

Погибија храброг Душана Пурића тешко је погодила српске борце. Забележено је да војници нису хтели да свог команданта у беспућима Мачковог камена. Уместо тога, четири дана и четири ноћи, носили су га у сандуку, из борбе у борбу, одбијајући да га оставе.

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се тело не носи по бојиштима и Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.

Постхумно је унапређен у чин пуковника због “успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине”.

 

--