2005. председник председништва је био Тадић, а црногорски тј Амфилохијев зет Коштуница је био премијер. Наредне године када се Црна Гора отцепила ова двојица су остала на истим функцијама. Две године раније је убијен Зоран Ђинђић. Годину дана пре Григоријевог позива Караџићу и Младићу да се предају Хагу, био је мартовски погром на Косову. Караџић је испоручен Хагу 2008. а Младић 2010. (ова срамота ће остати да се памти док је Срба.)
На врхунцу власти ДС с чијим садашњим и бившим функционерима је Григорије остао добар и до данас, он позива Младића и Караџића на предају Хагу. На врхунцу понижења српског народа након НАТО агресије, отимања Косова, протеривања Срба са Косова и рушења светиња на Косову и Метохији, долази позив једног владике Српске цркве да се предају они који су утемељили републику Српску и сачували од геноцида прекодринске Србе. Да се предају Хашком суду који је Србе осудио на преко 1000 година робије и у коме су бројни српски великаши умрли под неразјашњеним околностима. Док истовремено тај суд ослобађа муџахедине и УЧК терористе. Григорије свој срамни позив правда речима: „да је обавевеза сваког човека кога позове неки суд …да се одазове“. Да су се Срби одазивали на све окуптароске судове од отоманских преко аустријских до нацистичких, данас их не би ни било. Данас видимо принципијелност владике Григорија, на Весићеву тужбу за претњу убиством, Григорије је подигао контратужбу. Што се лепо није одазвао суду? Зашто диже контратужбу? Зашто преко Бодироге тражи да ургира код власти у Србији да се повуче та тужба?
Сећам се реакције људи из цркве, свештеника и верника, на овај Григоријев позив тада. Сви су били у чуду. Нико није могао да верује да је ово заиста изговорио један српски владика. Свештеници су тражили Време и бањалучке „Независне новине“ да купе, или фотокопирају да би се својим очима уверили да је један српски владика ово заиста изговорио. Убрзо су ове речи освануле и на ТВ.
Говорило се да ће Србија ући у ЕУ „још само ако“ се Караџић и Младић предају и да је то главни разлог који кочи Србију на путу ка ЕУ интеграцијама. Сад је 2020. након 15 година ЕУ и даље не мисли да нас прими. Сада та ЕУ има неке нове услове. Сада је услов „нормализација односа Београда и Приштине“ а заправо признање Косова као државе. Док владика Григорије самог себе промовише као косовског заветника и бранитеља Косова од Вучића и напредњака, да би поентирао код родољуба и десничара, подршку добија искључиво из круга двојке од другосрбијанаца.
Не знам какав је интерес имао владика Григорије да овако јавно понизи СПЦ. Не знам ни да ли је новачно награђен за ову издајничку изјаву од својих тадашњих и садашњих жутих пријатеља. Оно што знам јесте да га сада хвали Аида Ћоровић, велика „србофилка“. Да је омиљени владика другосрбијанца и атеиста и уопште људи који немају везе ни са Србима ни са црквом а понајмање са косовским заветом и Косовом.
Обезглављена и дезоријентисана опозиција заиста треба некога ко је препознатљив, мање укаљан од садашњих њених политичара. Некога ко би имао снаге да их уједини и ко би могао добити подршку опозиционих гласача и апстинената(који су уморни од једних те истих на политичкој сцени Србије протекле 3 деценије) али зар то опет мора бити другосрбијанац?
Уколико Григорије изађе на председничке изборе, имаћемо референдум између Вучића(„Овде нема јунака као што је Мурат“) и Григорија („Предајте се седе главе“).
Шта Срби добијају владиком Григоријем на челу неке будуће уједињене опозиције? Буквално ништа!
