Руски председник Владимир Путин није баш одржао говор какав је очекивао да ће одржати на септембарском заседању Генералне скупштине Уједињених нација – у ствари, није био чак ни физички присутан у Заливу корњача. Било је то далеко од његових наведених планова, према којима би 2020. послужила као тријумфална прекретница за Русију у којој ће се прославити 75. годишњица улоге Москве у поразу нацистичке претње и стварању послератног међународног система – и у којој би Путин, дошавши у Њујорк, довео преостале четири сталне чланице Савета безбедности на глобални самит. Пандемија коронавируса је пореметила те планове – али одјеци ових тежњи су остали присутни у говору који је Путин упутио из Кремља. Поред тога, говор остаје важан за разумевање Путиновог начина размишљања, јер он узима у обзир глобални систем и улогу коју очекује да ће Русија играти у 2020-им годинама – као и имплицитна упозорења Сједињеним Државама.

Путин је одувек истицао жељу да систем „концерта великих сила“ управља међународним односима, и поновио је своју визију Уједињених нација, а посебно Савета безбедности као таквог форума. Уколико се Савет безбедности правилно користи, тада он „помаже у спречавању једностраних акција које могу резултирати директном војном конфронтацијом између гланих држава, и пружа прилику за тражење компромиса, или барем за избегавање решења која би била потпуно неприхватљива за друге…“.

Поред Уједињених нација и њених пет сталних чланица Савета безбедности (Кина, Француска, Русија, Велика Британија и Сједињене Државе), Путин је такође „поменуо“ Г20, којим тренутно председава његов повремени партнер у међународном регулисању цена енергената, Саудијска Арабија, и њен престолонаследник Мухамед бин Салман. Оно што је занимљиво јесте да су то два тела за која Путин сматра да би требало да преузму водећу улогу у управљању међународним односима – оба укључују Русију и у њима Сједињене Државе не могу да доминирају у утврђивању дневног реда или доношењу решења.

Међутим, оно што је још упадљивије јесте Путинов имплицитни предлог – Европљанима и главним силама глобалног Југа – да избегну да буду умешани у нови америчко-кинески хладни рат. Његови предлози за стварање безбедних трговинских коридора који би били изузети од санкција, као и његово оживљавање идеје о ширем евроазијском партнерству и залагање за успостављање правила кад су у питању сајбер ратовање и друге ометајуће акције које би могле пореметити међународну трговину и просперитет (укуључујући америчку употребу санкција), осмишљени су тако да Русија стекне улогу де факто предводника новог блока несврстаних држава које не желе да буду принуђене да бирају између Вашингтона и Пекинга – односно између прихватања америчке или кинеске агенде.

Овај говор следи образац који је примећен у начину на који је Русија дипломатски користила своју вакцину против коронавируса Спутњик 5 (коју је Путин посебно споменуо) да би се повезала са групом средњих сила које балансирају између Истока и Запада.

Изгледа да се Путин нада да ће све веће присуство антикинеских јастребова у две велике америчке странке створити забринутост – чак и међу америчким савезницима – код многих земаља да би могле бити увучене у хладни рат између Вашингтона и Пекинга, и да ће оне стога пристати на руске предлоге и бити мотивисане да одбију учешће у нападима на руску економију, односно да ће одбити да се приклоне притиску америчких санкција.

А ако Трампова администрација у другом мандату или Бајденова у првом буде мање склона да се погађа и прави компромисе са Русијом – укључујући најважнији услов да прихвати руску дефиницију „суверене демократије“ – онда Русија може одлучити да повећа цену коју ће морати да плате Сједињене Државе, или у најмању руку неће бити склона да вуче потезе који су у америчком интересу.

Наравно, Путин је овакве изјаве давао и раније и оне никада нису наишле на ентузијастичан пријем у свету. Ни Доналд Трамп ни Џо Бајден, али ни Си Ђинпинг, не делују заинтересовано за прелазак на систем „концерта великих сила“, док су европски лидери, разочарани кинеским и руским акцијама током прошле године, изгледа заинтересовани за јачање веза „демократске заједнице“ пре него за удруживање са Русијом ради балансирања у односима са Вашингтоном и Пекингом. Видећемо да ли ће било који од Путинових предлога добити подршку када Саудијска Арабија буде била домаћин самита Г20 у новембру.

Николас К. Гвоздев, професор економске географије и националне безбедности на Морнаричком колеџу САД и виши сарадник на Институту за спољнополитичка истраживања

Превео Радомир Јовановић / Нови Стандард

--

Leave a Reply