Тектонска померања која лаконски називамо интернетом утиснула су доминантну особину нашем столећу и из основа променила перцепцију стварности. Интернет, према коме је још резервисана барем „мислећа“ четвртина нашег света с обзиром на ужасавајуће потенцијале ове творевине, могао би доиста постати нова цивилизацијска тековина, нарочито у сфери дифузије масовних информација. Свакодневно учимо да га користимо у сврхе демократије и слободе и он се показује људскијим него што смо очекивали. Рецимо, ни са чим се не може поредити његова улога у фасцинантним збивањима у Црној Гори. Његово величанство смартфон игра револуционарну улогу у збацивању последње европске тоталитарне диктатуре и свакодневно нам поручује да није далеко час у коме ће овај светско-историјски призор кулминирати у служби народне воље. Милу Ђукановићу преостаје још само једно: да хитно смени овај народ и изабере неки други, што не сумњам да ће и пробати да изведе.

Смартфон, епохално достигнуће треће индустријске револуције, у потпуности преузима улогу критичне масе која је некада рушила Бастиљу и променила поредак вредности у Европи, систем који само што није крепао, али је готово триста година одређивао судбину света са обе стране океана. Стара broadcasting телевизија из ХХ века постала је тешко оптерећење, као што је Милова Бастиља у Подгорици или ништа бољи Јавни сервис у Србији повезан са овдашњом дубоком државом. И другим телевизијама с јавном фреквенцијом или без ње измиче тло под ногама, оне губе трку с догађајима и ужасавају их јутјуб и породица друштвених мрежа. У огроман празан простор убацује се сада интернет с потенцијалом индивидуалне слободе: нова грађанска непослушност ствара демократију нашег доба.

Већ два месеца хода улицама Подгорице и других градова човек са смартфоном и микролинком и уживо преноси са улица, тргова, паркова и других јавих простора сва јавна догађања која сматра релевантним. Овај храбри човек зове се Владислав Дајковић. Немам појма ко је он, али редовно пратим његове директне, немонтиране преносе и видим да га познаје цела Црна Гора, да му прилази, честита му и жели да се слика с њим. Он и говори у својим преносима, али се, колико може, уздржава од класичних политичких коментара и стара се да жива слика ових друштвених догађаја недирнута стигне до обичног гледаоца. Из искуства директних преноса знам колико сам се пута јављао из репортажних кола надлежном студију у невиђеној фрци од могућег померања унапред дате схеме. А ево, још у мом веку, све је то пропало; одбачено, као непотребна скаламерија. Мамутска и скупа техника, километри увезаних каблова, огромне и углавном непотребне екипе – напустили су терен. Велика телевизија, лења и мрзовољна, давно је одустала од живог преноса свега што није remote, свега што носи ризик и нарочито политичку неизвесност. Њену улогу преузео је смартфон. Дајковићев пренос је драматичнији, истинитији и пун је неизвесности; он је збиља сама. Овде је први пут у потпуности остварено прво начело документарног филма, како га је формулисао још архипастир документарца Џон Грирсон, 1934. године: документарни филм је призор живота захваћен у необрађеном облику на месту догађаја. Дајковићеви преноси постали су извесност тек кад су се из стварности уклониле професионалне телевизије или их је насилно удавила власт – као што се догодило са Српском телевизијом у Подгорици. Прво начело телевизије – непосредност – прогутала је политичка коректност и утопила га у своју програмску мочвару. Недавно „извештавање са избора“ у Србији, у оба понуђена концепта, сводило се на репродуковање политичке коректности и сољење памети из студија. Данас је у стварности остао само Владислав Дајковић, заправо иста особа подигнута на н-ти степен директне, народне телевизије.

Довољно. Сервиси „велике телевизије“ можда нам више нису ни потребни.
Други један човек у Црној Гори сматра да још јесу. Гојко Раичевић, главни уредник ИН4С, интернет-портала који се за тринаест година афирмисао као прворазредни фактор јавног информисања, пре неки дан је најавио почетак рада националне ТВ станице под називом „Српски св(иј)ет“. И до сада је овај портал обилато користио видео-клипове као илустрације својих извештаја, али ево се рађа нешто ново: „аудио-визуелно извештавање у интегрисаном информативном простору“, како је сам Раичевић формулисао појаву прве народне телевизије у Срба. Ако сам добро разумео, на првом месту је интегралност ове телевизије: у питању је телевизија окренута свим српским земљама, дакле не само Црној Гори и Србији него сваком Србину до кога ће допрети њен сигнал. Већ то импонује, јер саопштава више о националној свести ове алтернативе. Треба је подржати из све снаге имајући у виду углед и кредибилитет који баштини ИН4С. И не треба презати од дубоке државе, која вреба са свих страна и која неће бирати средства да јој науди. Дај Боже да једном добије и националну live фреквенцију. Не смета да остану и све три садашње „државне телевизије“, које више неће морати да се гледају, јер овај Српски свет има реалну шансу да обједини Грирсоново прво начело и Дајковићеву мобилну истину, коју народ свуда поздравља са „Здрави били!“, идући у сусрет судбоносним догађајима.

Божидар Зечевић

--

Leave a Reply