Био је најстарији активни глумац у Србији, увек насмејан и расположен, препун духа и спреман да се нашали на свој рачун. Волеле су га и колеге, и новинари, и публика. Иронијом судбине, преживео је три бомбардовања, дочекао је и светски рат против короне која га је однела – баш на годишњицу НАТО разарања Србије.

Властимир Велисављевић је рођен 28. јула 1926, у Београду. Од свега је највише волео глуму, којој је посветио више од 350 улога у позоришту, на филму и телевизији.

Глумачки занат почео је да осваја као 12-годишњак, на сцени „Мањежа“, уз Гиту Предић. Као дете је имао могућност да на сцени гледа чувену Жанку Стокић као „Госпођу министарку“ и то му се искуство урезало у сећање за читав живот. Кад год је одлазио на Топчидерско гробље, обилазио би и њен гроб.

Преживео три бомбардовања Београда
Властино бављење глумом прекинуо је Други светски рат. Прво бомбардовање, како нам је причао током једног гостовања у Спутњику, доживео је код „Лондона“.

„Године 1941. је ту пала бомба у једно склониште, а склониште је био ров покривен с мало земље и доста људи је ушло ту мислећи да ће се спасти, међутим, бомба је пала право у склониште. Било је много мртвих и сећам се да сам ја од Јадранско-подунавске банке, то је сада ова банка код ‘Лондона’, трчао да видим да ли има некога преживелог. Видео сам ужасну слику – продавца ђеврека како лежи мртав, а корпа ђеврека расута поред њега“, причао нам је Власта Велисављевић.

Током рата био је ухапшен и одведен у нацистички логор Дортмунд Херде, из којег је успео да побегне као на филму. Помогао му је фабрички мајстор који му је набавио немачку пропусницу, захваљујући којој је Власта Велисављевић успео да се врати у свој родни град.

Нарочито је памтио по злу савезничко бомбардовање Београда 1944. године, које му је, како је говорио, било најстрашније.

„Покушао сам да побегнем из града, прошао сам Крунском улицом, тамо где је, на месту где је сада Студентска поликлиника, било породилиште и видео сам ужасну слику – дечје ногице су висиле с грана околног дрвећа, породиље су лежале поред растављених дечјих креветаца“, сећао се с ужасом Власта Велисављевић.

Ипак, хумор га никада није напуштао, па је, сећајући се трећег бомбардовања у животу, оног из 1999. године, испричао како је спавао и како га је ужаснута супруга, која је почела да лепи прозоре, питала како може да буде тако миран.

„Одговорио сам јој: ‘Надо, мени је ово треће бомбардовање, мени ово није ништа“, испричао је Власта Велисављевић.

Љубав према Русији и Русима
Током Другог светског рата Власта Велисављевић је развио и велику наклоност према Русији и Русима, који су га нарочито задивили приликом ослобођења Београда.

„Предратни Беорад је био стециште руских интелектуалаца, није било ученика у мојој генерацији који није у школи или на факултету имао Руса професора. Бела емиграција је донела овде нешто фантастично – балет, оперу… Овде је долазио и Шаљапин да пева“, причао нам је Власта Велисављевић.

Након Другог светског рата Власта Велисављевић је са неколицином пријатеља покушао да побегне у Сједињене Америчке Државе. Уместо америчког сна дочекао је затвор на Ади Циганлији, али је из њега убрзо пуштен.

Већ током студија на глумачкој академији био је ангажован у Југословенском драмском позоришту, заједно с Предрагом Лаковићем и Ђузом Стојиљковићем. Студирао је код Мате Милошевића, а у класи је био и с Оливером Марковић и Михаилом Викторовићем.

Голгота на Голом отоку
Ипак, ту добру глумачку перспективу прекинуло је ново хапшење и затварање на Голом отоку 1950. године.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Разлог је био тај што су код њега пронашли забрањене руске књиге. Боравак у затвору силно је, како је говорио, утицао на његову каријеру, јер је и цела породица била проказана и мало ко се усуђивао да посети његове родитеље.

Након пуштања из затвора, отишао је у Мостар, а потом у Тузлу, у којој је баш тада стицајем околности гостовало Београдско драмско позориште.

„Ту је дошла моја класа и тако су ме вратили у Београд после много, много времена и преживљених недаћа. Већ су сви од мојих колега правили каријере, играли многе представе, а ја сам се дочепао прве премијере. Била је то Нушићева ‘Аутобиографија’. Михиз је написао једну брилијантну критику о читавој представи, а мене је прогласио главним кривцем за смех“, сећао се Власта Велисављевић.

Када је у Србији донет закон о рехабилитацији, Власта Велисављевић је поднео захтев, те је рехабилитован као заточеник Голог отока.

Током каријере је сарађивао с бројним редитељима. Млађе генерације памте га по улози баба Нате у филму „Мала ноћна музика“, а љубитељи позоришта по томе што је више од 1.600 пута с колегама на сцени Југословенског драмског позоришта играо чувену представу „Буба у уху“.

Најширу популарност му је донела телевизијска улога магистра Ђорђевића у серији „Бољи живот“.

Он сам је говорио да му је најдража била улога коју је после голготе и прогона играо у Мостару.

„Тада сам имао изузетну срећу, био је један дивни управник Сафет Ћишић, покојни, који је доводио значајне редитеље и глумце из читаве Југославије и довео је из Београда целу једну глумачку класу да буду чланови мостарског позоришта. Мене је управо он довео у мостарско позориште, где сам одиграо предивне улог с најзначајнијим редитељима старе Југославије“, причао нам је Власта Велисављевић.

Љубиша Ристић: Власта је био радостан човек
Редитељ Љубиша Ристић, који је с Властом Велисављевићем блиско сарађивао током целе позоришне каријере, у краткој изјави за Спутњик је рекао да му је он био један од најближих пријатеља.

„Читав мој живот у позоришту је био везан за Власту, он је био у мојој првој представи пре 50 година. Свих тих година он је, уз још неколико глумаца, Николу Симића, Раду Ђуричин, Бранку Петрић, био једна константа у мом позоришном животу“, рекао је Љубиша Ристић.

Велисављевић је, како је навео, био радостан човек, пун оптимизма, човек који је с огромним невољама у животу излазио на крај, зато што му је таква била природа.

„Прелазио је преко свих ствари, није био злопамтило и на све нас је преносио ту позитивну енергију и вољу за живот. Не знам да ли има и десет дана пре него што је умро, када је у 94. години ишао да му продуже возачку дозволу“, навео је Љубиша Ристић.

А ми смо се надали да ћемо с Властом Велисављевићем разговарати поново, овог 6. априла, поводом годишњице првог бомбардовања Београда. Нажалост, када смо га звали, већ је био у болници, због короне. Звучао је оптимистично… Верујемо да је осмех понео и на онај свет!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here