Божидар Делић истиче да је за све време службовања научио једну ствар. А то је – бити ЧОВЕК!

Божидар Делић је српски генерал у пензији. У својој дугогодишњој војничкој каријери, службовао је у Билећи, Призрену и Лесковцу, био је начелник штаба београдског корпуса и заменик начелника оперативне управе Генералштаба војске Југославије. Завршио је Војну академију копнене војске и Школу националне одбране. За време НАТО бомбардовања Божидар Делић је био командант 549. механизоване бригаде Војске Југославије.

Генерал Делић последњи је српски војник који је напустио Косово и Метохију. Родом из Ђаковице, бацајући последњи поглед на родну груду, размишљао је само о једном – КАДА ЋЕМО СЕ ВРАТИТИ!

Одакле жеља за војском?

Ја сам рођен на Косову и Метохији, која је данас највећи проблем не само Србије, већ и српског народа. Доживљавао сам, индивидуално, још од првих корака и тада војску као заштитника нашег народа. Кроз личне контакте, као дечак са војском која је свакодневно била и у окружењу изводила вежбе. Тако се вероватно родила љубав према војном позиву. Моја прва животна жеља се испунила када сам 1973.године дошао на Војну академију. Дошао сам са села и никаква физичка оптерећења ми нису била неприхватљива. Службу сам почео у Билећи, у школи резервних официра. Билећа је можда и кључна за моју војничку каријеру. То је данас једна од најбољих војничких школа. Тамо смо школовали резервне официре пешадије, а школовање је трајало око шест, седам месеци и 22 дана. Долазили су најчешће са завршеним факултетима или студенти. Тамо сам наишао на један савршен ниво организације. Тамо на почетку године знате шта ћете радити 31. децембра, кад ћете у току године имати који час. Херцеговачки амбијент, а ја сам иначе Херцеговац, и управо и пореклом из околине Билеће, је вероватно утицао на то да је имам у лепом сећању. Та школа је била за мене важна, јер док су моји другови отишли директно за командире у неке јединице, ја сам био командир вода, па командир чете, четири године, али морали смо да се бавимо и војном науком, тако да смо, морали да радимо елаборате вежби, изучавали смо стране армије и још низ других предмета који су се радили у тој школи.

Какав сте однос имали са својим војницима? На који начин сте их гледали? 

Однос је био апсолутно у духу правила службе. Тамо су нас и иначе учили да у сваком војнику гледаш човека и гледаш личност. То што сам ја његов командир, значило је да сам поштовао свакога и свачије занимање. Испред мене су били доктори наука и магистри, а ја сам доктор у својој области, али поштујем ако је неко у неком другом домену и разуме се у то.

Какав је био Ваш однос са војницима у току рата?

У рату је то нешто сасвим другачије. Важно је да сваки војник има поверење у свог старешину. Када се покаже знање, и да ви рукујете са свим врстама оружја која постоје, да војник схвати да се ви бринете о њему, он ће вас следити без размишљања. Ја сам био у свим ратовима; и у Хрватској, у Републици Српској, на Косову и Метохији. Припремио сам се за рат за који сам знао да следи, али сам увек своје војнике доживљавао као своју породицу, као своју децу. Однос је био такав према њима, а то уопште не значи да су имали некакав попуст укулико не изврше неко наређење или задатак. Чак ево и сада, када се сретнемо двадесет година после рата, они ми кажу да је њих било срамота да не изврше задатак који су добили. Никад нисам доживео ниједну непријатност, ни од својих старешина, ни од војника.

Да ли Вам прија што Вас велики део Србије сматра херојем?

(Мало дужа пауза) Лепо је то кад се срећеш са људима, а поготово са овима са којима сам био у рату. У животу су не стално оцењивали. Имао сам прилику да ме је чак оцењивао и непријатељ. До неких оцена сам и дошао, а то су биле оцене када сам сведочио у Хагу. Мени су увек биле најдраже оцене мојих војника. И мислим да су оне и биле најреалније.

У рату долази до ситуација када се мора бити на челу, и мораш бити фактор. Ипак, официр је професионалац, учио је цео живот за то, а дошао ми је млад човек, са 19, 20 година. Природно је да и постоји нека врста страха. Он треба исто тако да се превазиђе и не би требало да утиче на његов ангажовање у борби. Тада је улога старешине огромна. Зато сам ја увек био ту када је нешто требало. Када војници доживе ситуације попут оне да сам ишао да извучем рањене, а они знају да ја то нисам морао да радим, и да то није мој посао, да то треба да ради неко из нижег чина, то утиче. А када то урадите неколико пута, онда те приче обиђу целу војску. Понекад су чак и преувеличавали. Некад сам имао прилику и да кажем да слушајући своје војнике, изгледа да имам и крила. Такве ствари су важне за борбени морал. Битно је било и када војник види како је организовано санитетско обезбеђење.

Могли смо да изведемо све врсте операција и да спасимо много живота. Кад војник види да ти водиш рачуна када ће он добити воду или храну, никада га не остављаш самог, то је било битно. Тако су ме учили, а ја сам се тако и понашао, али сам такво бескомпромисно понашање захтевао и од својих старешина.

Често сам им говорио да је недопустиво да се деси да неко остави војника у некој тешкој ситуацији, рањеног или мртвог. Сви има да гинемо за једног, јер ако зна да га његов старешина никада неће оставити, онда и не размишља о неким стварима. А младост сама по себи значи и храброст и адреналин. А много пута сам у борби морао и да их јурим, да их заустављам, да им гурам „главу у воду“. Рецимо 1998. године сам имао деветорицу погинулих војника и двадесетак рањених. Од деветорице рањених, петорица су старешине, а четворица су војници. Када узмете прорачуне који се раде у свакој војсци, увек гине далеко више војника, а на пример имате статистику на колико погинулих војника иде погинулих старешина. Мени су погинула три официра, а један од њих је био мој помоћник за безбедност. Погинула су ми двојица командира чета, један командир вода. Сво то искуство из 1998. године је допринело да 1999. године, када се десио Паштрик, да смо ми били јединица која је без икаквих проблема обрадила свој посао.

Ми смо на Паштрику одликовани орденом. Ми смо постепено прошли кроз све. Нас је од првог дана бомбардовала авијација сваки дан, и дан и ноћ. А када је крајем маја, почетком јуна дошла та стратегијска авијација, само је нас бомбардовала. Ми смо већ то доживљавали као нешто нормално. А то није било нормално. Други који су дошли касније, говорили су да је све то изгледало као пакао и да је све то неиздрживо и да то све није било за људе.  А наши су се љутили када је дошло до примирја и кад смо морали да се повучемо.

Можете ли да нам кажете на који начин Ви видите случај Рачак? По Вашем мишљењу шта се ту заиста догодило?

Рачак је била једна чисто полицијска изузетно добро изведена акција. Изведена је перфектно, али се није завршила перфектно. Борбени део је урађен одлично, а све после тога је урађено са великим бројем пропуста, тако да смо на крају имали последице. У то време, негде почетак 1999. године и долазак ОЕБС-а и Вилијама Вокера је у начелу требало да одигра позитивну улогу за СРЈ, али самим доласком ОЕБС-а на терен видела се та права улога, а права улога је била да преживи ОВК јер је она до тада већ два пута била потпуно потучена, да не кажем елиминисана. Амерички саветници већ дуго су били на терену, а доласком ОЕБС-а у толико великом броју, наша војска и полиција су морали да се повуку, да само буду на малом броју локација и споразум је предвиђао да они (Албанци) не могу да се врате на положај и територију коју напушта војска и полиција, али ОЕБС то није испоштовао. То је увек правдао тврдећи да они немају командну структуру, али то је само био изговор јер су они могли открити ко су албански команданти, а могли су и нама дозволити да ми то доведемо у ред. То је трајало дуже време и постало је неиздрживо. Онда је војска почела да излази из касарни под формом вежби и сваки пут буде нападнута, а онда се брани, тј. крене да уништи оног ко је напао, а они протествују. МУП је то организовао у току ноћи, запосео положаје, није било потребе да реагује војска. Све је одрађено како треба, дошао истражни судија, започео увиђај, али не може се вршити увиђај под ватром, таква је била конфигурација земљишта, те је увиђај прекинут, остављена је једна полицијска јединица да чува. Она је то искомпликовала, нису смели да оду. Кад су се повукли, створени су услови да Вокер одради свој део посла. Тек када је направљен споразум, онда је одрађен увиђај, али је Вокер већ целом свету рекао да су „побијени цивили“.

Због тога је почео рат, а када су била суђења у Хагу (Владимиру) Лазаревићу, (Небојши) Павковићу и (Слободану) Милошевићу, још код Милошевића смо у припреми за то сведочење нас неколико радили пар месеци све спискове албанских јединица са тих простора, од 40 или 41 погинулог за 35 или 36 смо пронашли којој јединици припадају. Када смо то доставили у Хагу, они су одмах одустали од оптужнице за Рачак, као да га никада није ни било и више нико није поменуо Рачак због кога смо ми добили бомбардовање. То се код нас тако дешава.

Како су војници реаговали на вест о примирју и Кумановском споразуму?

За очекивати је да војници који су са Косова нису доживели Кумановски споразум као неко олакшање, али сам очекивао да ће војници који нису са Косова и Метохије то примирје прихватити као олакшање. Међутим, олакшање се није могло видети ни код једног војника. Свима је било тешко. Морао сам да их убеђујем и да причам да није њихово да о томе размишљају, чак није било ни моје. Али, наређење се морало извршити. Неке сам морао и да хапсим, јер су добровољци хтели да се одвоје од јединице и да остану на Косову и Метохији, млади су, а то би значило сигурну смрт. Били су заједно са руским добровољцима, који су се такође одвојили и хтели да остану на Косову и Метохији. Рекао сам „Не може!“, јер колико год да имате муниције, немате позадину, немате ослонац. Останак на Косову и Метохији је значио сигурну смрт, да ли за 5 или 10 дана, није било битно. Морали су да оду.

Ви сте 14. јуна отишли са Косова и Метохије?

Моја јединица је почела да излази са Косова и Метохије већ 11.јуна, а ја сам био послењи ешалон 14.јуна. Био сам последњи војник који је напустио Косово и Метохију. Моја војска је отишла, а ја сам још стајао на тој раскрсници код Богословије и код хотела у Призрену. Енглез који нас је пратио, морао је да се врати по мене, да ми укаже на некакве опасности, на некакве снајпере из зграда и тако даље.

О чему сте у том тренутку размишљали?

Размишљао сам тада о томе када ћу се вратити. И колико ће времена протећи док се не вратим. Јер, ми се морамо вратити на Косово и Метохију, то је нешто што мора свима да буде јасно и нешто чега сви мора да буду свесни. И какви год притисци били, они који воде Србију не могу и не смеју да подлегну притисцима. То је наша територија, увек је била наша. Као таква је записана записана у свим међународним документима. То што је та територија тренутно окупирана, то је привремено. Сила је сила, то се показало у историји, и ми смо увек као народ издржали, не године и деценије, него и векове, да би опет били свој на своме.

Ви и даље остајете при јаком патриотском ставу да Косово и Метохију не треба дати?

Постоје неке црвене линије које су исте. Ја сам одлучан човек, више нисам у том систему, тренутно јесам посланик у Скупштини, имам став о свему и свој став увек износим, али грешке које ја могу да направим су безначајне. Могу сад само да говотим, али грешке које могу да направе они који се налазе на челу државе или Владе могу да направе непоправљиву штету за Србију и српски народ. Сматрам да не постоје безгрешни и не постоје генији. Два човека увек знају више него један и због тога се мора саветовати, због тога се морају консултовати и морају се имати тимови људи. Мора се добро процењивати шта друга страна жели. Ја, који сам рођен на Косову и Метохији, слободно кажем, криво ми је да се врло слабо познаје албански менталитет. А они вековима раде на исти начин. И данас  раде као што су радили и раније.

Данас Албанци имају иза себе изузетно јаке савезнике и у Европској унији и у Америци. Они немају никакву потребу да разговарају. А имају само једну жељу. Оно што ми не смемо никако да им дамо, а онда нас притискају због тога. Ако се познаје албански менталитет онда ће се сви притисци издржати. Ми уствари већ годинама не преговарамо са њима. Уместо њих преговарају у Бриселу из Европске уније или Американци. Некоме је било смешно када Харадинај каже да они немају спољну политику, а истина је и да је немају, јер они прате и слушају Америку. Они су такви били и у време Немаца и у време Италијана, и у веме Аустроугарске и у време Турске. Увек су били такви. Људи постају свесни. Наша духовност, наша колевка, извориште наше културе је на Косову и Метохији. Много шири простори су отети нашем народу. Чак је сам многих народа наш народ протеран и доживео геноцид, али се о томе не говори. Вероватно зато што смо православни народ. Отуд потиче већина наших проблема, али на Косову и Метохији споменици наше духовности и културе не броје се у десетинама, већ у хиљадама. Ја бих тражио Албанцима да покажу само један њихов споменик на Косову и Метохији, али то не могу, јер се тамо налазе смао наши споменици и турски споменици. То што су ти турски спомени преузети, а не говори се да су турски, то би се исто и за нашим споменицима. Нико не би говорио да су то споменици турске културе, него неке косовске културе да би их они преузели као њихове. Колико год да је тешко нашем народу и колико год да се притисак на нас вршио онај ко није довољно јак да издржи такав притисак не може ни да води овај народ, треба да уступи место неком другом.

Нико нема право да шири дефетизам, посебно то зависи од места на ком се налази. То би било као да сам ја у рату стао испред својих војника и рекао: „Војско, па видите ли ову силу у ваздуху, видите да не може однос снага да се израчуна, није један према 1000, 1 је према бесконачно.“ Раније сам ја причао један према 6000, па један према 1000, али недавно сам слушао једног нашег теоретичара, старог војног теоретичара, који каже један према бесконачно јер наше могућности су сваким даном биле све мање и мање. Кад су нам уништавали све ресурсе, њихови ресурси су били бесконачни. Шта би та моја војска помислила, какав би то био морал, како би могли да се супротставе, то би био апсолутни крах.

Исто тако, не може нико у овој држави ко се налази на некој функцији, да шири дефетизам. Дефетизам погађа овај народ овде у Србији, али погубно погађа народ на Косову и Метохији. Они чувају капију на свету српску земљу. Ја сам спреман сутра да идем на КиМ, али они који се тамо већ налазе, од оног детета који нема елементарну безбедност, па до сваког другог човека и жене. Они су хероји. И према не можеш да шириш дефетизам. Не може стално да се говори да ће их држава заштитити. Држава то никад не треба да прича, она само треба да ради. А постоје ти који су дошли из те међународне заједнице, не да се пред њима повлачи, већ, да наступа као права држава и да каже: Дошли сте због тога и тога, дошли сте да бисте преузели обавезу, ако нећете онда ћемо ми морати сами да заштитимо наш народ.

У Резолуцији 1244 пише да Србија има право да врати до 1.000 војника на Косово и Метохију. Да ли је то реално?

Не 1.000, 1.999. Кад су у питању западњаци много значе зарези и једно слово. Врло је тешко преговарати са њима јер, како Наом Чомски, чувени амерички аналитичар и теоретичар, каже – Кад је НАТО ушао у проблем, није остварио своје циљеве, пре свега војне, а већ се упетљао у дејство по цивилним циљевима, онда је и он излаз видео у примирју и мировном споразуму, само што је српска страна искрено приступила тим споразумима и испунила све одредбе, али привилегија великих и моћних је да обећају и потпишу, а никад не испуне оно што су потписали. Није то само случај са Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244, такав је и Сарајевски споразум, такви су сви споразуми које смо ми од 90-их година потписивали са међународном заједницом.

Да ли би ти војници били безбедни на Косову и Метохији, имајући у виду њихово бројно стање?

То све зависи како се поставиш. Ја никад нисам присталица да нешто наше, па и наш војник, зависи од неке туђе милости. Поставићеш их на онолико места колико можеш сам да обезбедиш њихову безбедност, да они буду способни да поразе сваког непријатеља, али тај који је напао те војнике, тај је прекршио споразум, а држава би одмах морала да реагује, уколико не реагују они који су дужни да обезбеде безбедност и тих војника. Све је то регулисано, све се зна, само је проблем са властима од 2000. године, до данас. Ја сам био неколико пута на преговорима, пратио сам начелника генералштаба. Западњаци су врло лукави. Састанемо се, они износе разне инцидентне ситуације, кад све то приведемо крају, а ми желимо да попричамо о повратку наших војника. Имали смо спремну јединицу, технику, можемо за недељу дана да дођемо и да распоредимо наше снаге, генерал Џексон каже да он нема мандат да прича о томе. Он има  мандат да прича о свему што су наше обавезе, али нема мандат да прича о нечему што је њихова обавеза, односно о једине две ствари које су у нашем интересу, а то је повратак нашег народа и повратак наше војске и полиције. Иако је то симболичан повратак, важан је јер говори о суверенитету државе. И погром из 2004. године говори о међународној заједници. Тамо где сам ја био у Призрену, тај немачки континент Кфора, они говоре да је погинуло 22 војника у току њихове мисије од 1999. до 2017. године, али те њихове војнике нико није убио, погинули су или од неких средстава, у саобраћају или на друге начине. Они су били тамо потпуно безбедни, нико их никад није попреко ни погледао, а они 2004. године дозволе да у зони коју су они обезбеђивали, ниједан наш манастир или црква не остану читави. 12 тих кључних објеката су запаљени, срушени или тешко оштећени.

Да ли Ви гарантујете да би Ваша војска одбранила те положаје?

Она би бранила. Ако би то била права војска, каква је била моја, а то значи – Ако нападнеш оно што ја браним, знаш како ћу ја да одговорим. Није битно што кажу да ли су ненаоружани, они ће бити упозорени, а после тога десиће им се оно што треба да им се деси. Тако ради свака војска на свету. Немци су гледали шта они раде, само су монахе извукли из манастира да они не би били убијени. Чак је у манастиру Светих архангела је један призренац после нађен угљенисан. Тако да су Немци у најмању руку суделовали нечињењем и неизвршењем својих обавеза. Италијани су били другачији, они су успели највећи део наших светиња да заштите. Кад сам био 2007. године на Косову и Метохији, Италијани су ми рекли да су 22 њихова војника погинула штитећи манастир. Показали су ми стражарску кућицу од панцирног челика са блиндираним стаклом, исто панцирним, где се видело безброј удараца метака. Кад су Албанци видели да Италијани озбиљно желе да заштите наше светиње, онда су из шума, са дистанце, како они то једино знају, мучки пуцали и убијали италијанске војнике.

Италијани су ми рекли да су 22 њихова војника погинула штитећи манастир. Показали су ми стражарску кућицу од панцирног челика са блиндираним стаклом, исто панцирним, где се видело безброј удараца метака. Кад су Албанци видели да Италијани озбиљно желе да заштите наше светиње, онда су из шума, са дистанце, како они то једино знају, мучки пуцали и убијали италијанске војнике.

Рекли сте да руски добровољци нису хтели да се повуку са Косова и Метохије. О чему размишља војник који се борио, који осећа да још може да се бори, а политичким наређењем му се каже да мора да се повуче са положаја?

Војник не може да размишља о наређењима, то је кључно. Где би нас то довело? Мој војник не може да размишља о наређењу које је добио од мене, ја размишљам о томе. Сви ми војници можемо да размишљамо о најбољем начину на који ћемо извшити наређење. Мене је то погодило, ја сам чак о томе у четири око разговарао са Слободаном Милошевићем када ми је уручивао орден народног хероја за моју бригаду.

Шта Вам је рекао Милошевић?

Кад ми је том приликом рекао – Божо, ти си био тамо где је било најтеже. Како сте успели да издржите? Рекао сам – Председниче, морали смо да извршимо задатак, да не пустимо непријатеља да уђе, поготово што смо видели да нас непријатељ туче свим средствима, да је то грчевито настојање, али председниче, ако кажете да је код нас било најтеже, ми смо сломили операцију Стрела и могли смо да издржимо још, зашто смо се повукли?

Он је рекао – Ја сам знао да војска може то да издржи, али није могла Србија, народ. Божо, ја сам овде разговарао са фашистима! Ахтисари, то је чисти фашиста. Претходно је са (Виктором) Черномирдином постигнут договор који је за нас био прихватљив, а онда су они купили Черномирдина. О томе се већ пишу књиге у Русији, добио је понуду да ће бити подржана његова кандидатура за председника Русије, он је продао и Русију и Србију. Кад је дошао са Ахтисаријем, дошао је да уради оно што ми и није мандат. Он је знао да Милошевић неће послушати Ахтисаријеве уцене и Ахтисари је рекао да ће Србија бити равна као плоча и избрисана. Милошевић ми је рекао да су му рекли да су житна поља у Војводини војни циљ и да ће спалити комплентну годишњу жетву, да ће уништити све водоводе, трафо станице и почели су то да раде. Каже да су рекли да ће у Крагујевцу бацити летке и изравнати град за 24 часа. Ја не сумњам да би они то радили до једне одређене мере. Милошевић је гледао Черномирдина који му је рекао да не можемо рачунати на помоћ Русије, а њему је Јељцин, ма какав да је био, дао задатке, а касније је добио информацију од генерала који су пратили Черномирдина да ниједно Јељциново наређење није испунио. Јељцин није хтео ни да га прими кад се вратио у Русију јер је издао и Русију и Србију. Он је служио само да притисне Милошевића и да каже да не може рачунати на помоћ Русије.

Политичке, демагошке фразе да емоције треба изоставити у преговорима о Косову и Метохији више делују као изговор за евентуални неуспех, него што делују као рационалан и паметан аргумент.

Крв, сузе и зној наших војника са Паштрика и свих оних који су крварили за Србију, не дозвољавају да било ко морално остане чист и пред собом и Богом доследан, а да не понавља реченицу – Једног дана, вратићемо се на Косово и Метохију.


Јована Ћирковић / Саша Рајковић

loading...

Оставите одговор