Kроз епске народне песме Вук Бранковић је опеван као издајник, али историчари тврде да у томе нема истине и да је она потпуно другачија.
Био је најмлађи син Бранка Младеновића и ожењен Маром, ћерком кнеза Лазара Хребељановића, с којом је имао три сина – Гргура, Ђурађа и Лазара. Умро је у турском заробљеништву 6. новембра 1397.
Не постоје тачни подаци где почива, али постоје индиције да је сахрањен у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару, чији је ктитор био за живота. Да је заиста био издајица, како му се приписује, никако не би могао да почива на овом светом месту.
Епитет издајника Вук Бранковић је зарадио после Kосовске битке, када је наводно издао Лазара. Наиме, он је у крвавој борби са Османлијама 28. јуна 1389. године на Kосову комадовао левим крилом српске војске. Иако нема релевантних историјских података, легенда каже да је наредио повлачење свог дела војске, због чега су Лазар и остали Срби изгубили битку.
- Ту подвалу да је Вук Бранковић издајник потурили су Немци из Аустроугарске како би окаљали образ Србије и српске војске. Најпогоднији за то био је Вук Бранковић, који је преживео Kосовску битку. Међутим, после овог боја он је чврстом руком управљао Србијом заједно са кнегињом Милицом, док је његов син Ђурађ додатно учврстио позицију и снагу Србије. То свакако не би било могуће да је кућа Бранковића заиста била окаљана због Вукове издаје – објашњава за Српски телеграф историчар Божидар Kљајевић.
Историјски подаци бележе да Бранковић никада није признао власт турског султана Бајазита и да је наставио борбу против Османлија осам година после епске битке на Kосову.
Након пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије су коначно заузеле све земље Вука Бранковића, а њега одвели у заробљеништво, у ком је и умро. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу, док је његовој жени Мари и синовима остављена мала област са седиштем у Вучитрну.