Вук Лазовић, рукометни репрезентативац Црне Горе, син славног глумца Данила Лазовића, славио је у зеленом дресу и са зеленом заставом понеду над Србијом на Европском првенству
После скандала бура се не стишава, а Вук каже да то ни сам није очекивао.

  • Ни на крај памети. Ово је већ четврта година да играм за репрезентацију Црне Горе, која је била максимално коректна у сваком тренутку према мени, као и ја према њој. Ова ситуација до које је дошло, то је новинарска манипулација. Нити сам провоцирао, нити махао било којом заставом, нити је то мени било битно у том тренутку. Ја сам спортиста који увек даје максимум на терену и који гине за сваку победу, да ли за репрезентацију или клуб. Тако сам васпитан, такве гене имам у себи – казао је Вук Лазовић у интервјуу

У хотелу између момака владало је више него пријатељство, каже Лазовић.

  • Више него пријатељство, ми смо заједно одрастали, играли заједно по Европи. То је та иста генерација. Чујемо се, видимо се, пријатељи смо. Ту нема места никаквим злим намерама, провокацијама и тешким речима. То је манипулација. Био си сведок свега тога. Видео си каква је атмосфера владала пре и после утакмице. У Грацу није било места за политику.

Потом је Вук проговорио о оцу Данилу.

  • То је за мене… болна тема јако – рекао је Вук који је скоро заплакао, па наставио:
  • Отац ми стоји истетовиран на рамену. Јако млад сам остао без њега. Цео живот се борим да његово име никада не обрукам. Мислим да нисам и никада га нећу обрукати. Тешко ми пада, два дана се то провлачи кроз медије, пишу ми разноразни људи неке ружне поруке, има и оних који пишу лепо. Никада нисам хтео, нити дозвољавао да ико лоше каже нешто о мом оцу или да ја презентујем њега у лошем светлу. То је за мене јако болна тема. Јуче сам током целог дана покушавао да се искључим из целе ситуације и сконцентришем на утакмицу иако је било јако тешко. Дао сам максимум против Белорусије, није било довољно, идемо кући.

Вук је рођен у Београду!

  • Тако је, рођен сам у Београду, отац ми је из Бродарева, Србин, мајка ми је са Цетиња, имам родбину у Црној Гори. После позива који нисам добио од српске репрезентације, због многих разлога, неких људи који су ми рекли да „никада нећу заиграти за Србију“, а које нећу спомињати. Због тих неких људи нисам у репрезентацији, а сада се провлачим као издајник и неко ко је нешто направио. Само сам играо рукомет и борио за своју породицу.

Kаже да су Срби и Црногорци један народ.

  • Ми смо један народ. У мом срцу ми смо један народ. Мени је мајка Црногорка, отац ми је Србин. Волим обе државе исто. Ја сам Србин који игра за Црну Гору. Волим Црну Гору и Србију. Никада никога нисам провоцирао и никада нећу. То што је сада таква ситуација, што неки људи одозго намећу такву ситуацију, манипулишу нама спортистима…

Да није било зелених дресова, вероватно би све било другачије.

  • Вероватно, вероватно. То је опет политика, нећу да улазим у то јер ме не занима. Момке нисам хтео да оставим на цедилу и да кажем да нећу да играм. Они су за мене браћа, прихватили су ме као свог. Доживљавам их као своје. Изашли смо на терен, победили, прославили. Никога нисам провоцирао, нити махао заставом.

Вук каже да је свестан шта је махање спорном зеленом заставом могло да произведе.

  • Kако не, како не. Зато нисам уопште прилазио тој застави, управо из тих разлога. Мој отац је био велики Србин, знам ко је он, знам ко сам ја и цела моја породица. Баш из тог разлога нисам желео да дође до било ког контакта и провокације. Осуђујем лажи које су изнете поводом те ситуације, а које су наштетиле мом презимену и породици.

Последњих дана нешто најгледаније на Јутјубу је извођење „Горског Вијенца“ у режији Данила Лазовића

  • Знам, сигурно да јесте. Знао га је целог напамет.
Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here