Сваког 12. априла Речна флотила Војске Србије обележава у Новом Саду и Белегишу успомену на херојски подвиг једног официра који је заклетву својој земљи одржао до краја. То је дан када се поручник бојног брода Александар Берић, у јеку Априлског рата (6.4.-17.4.1941), вршећи часно своју командну дужност, не желећи да напусти свој тонући брод и поздрављајући државну заставу у ставу мирно, нашао се на дну Дунава са њим.

На немачки напад на Kраљевину Југославију и брзу капитулацију земље у Априлском рату, данас се обично гледа са резервом и благим осећајем емпатије због начина и времена на који је он изгубљен.

Ипак, и тај краткотрајни рат какве год биле његове последице, имао је своје хероје чији подвизи нису били ништа мање вредни и велики као они из устаничког времена или Првог светског рата.

Таква је и прича о неправедно скрајнутом и релативно скоро откривеном херојству поручника бојног брода прве класе, Александру Берићу (1906-1941). Иако је у историјским и војним круговима позната, шира јавност га слабије познаје.

Изненадни и брз напад нацистичке авијације у зору 6. априла, навео је војни врх земље да све родове стави у службу противваздушне борбе. Речна флотила тадашње војске имала је двоструки задатак. У врло незавидној позицији морала је да штити повлачење војске према унутрашњости земље, а са друге стране имала је задатак и да својим артиљеријским оруђима спречава налете бомбардерских ескадрила.

Гранични сектор Дунава у рејону Бездана, бранио је тада монитор Драва. Овај ратни брод чинила је посада од 77 чланова посаде под командом Александра Берића.

О дешавањима на броду говоре нам сећања неколицине преживелих морнара, за чију причу је јавност сазнала тек 1998. године.

Приступање Југославије Тројном пакту међу морнарима ратне флотиле примљена је са огорчењем и негодовањем. Официри и војници нису се слагали са поданичком политиком и тај чин сматрали су издајом земље. Међутим само два дана касније, вест о војном пучу и раскидању подршке Тројном пакту војници су дочекали са одушевљењем. Ипак, војници су били свесни да могу да очекују само једно – немачки напад.

Стога су већ тих дана прешли на ратни положај и спремно чекали развој догађаја и очекивана дејства.

Вест о бомбардовању Београда 6. априла примили су телеграмом и одмах по команди кренули ка рејону Бездана у сврху заштите границе.

За својих шест дана непрекидног дејства оборили су и тешко оштетили преко 20 авиона и два патролна брода Сила осовине. Била је то даноноћна борба пркосних морнара који нису желели да одустану или да се предају.

Заједнички став је био – оборити или оптетити што више намечких авиона и да се живи не предају непријатељу. Остали су на броду чак и када их је командант разрешио заклетве.

Тог кобног 12. априла 1941. године, 12 немачких авиона у ниском лету обрушило се на зону дејства њихове одбране. Циљ јуришних авиона био је потапање „Драве“. Један за другим обрушавали су се ка монитору. Артиљерија је успела да прореди њихове узастопне налете али погибија њеног особља и недостатак муниције утицао је све слабије на покушај отпора.

Шеста бомба која је погодила монитор потпуно је онеспособила њено кретање и створила пукотине у које је почела да продире вода.

Монитор је почео да тоне, а командант посаде Александар Берић преживелим морнарима наредио је напуштање брода.

Посада је у почетку одбијала напуштање брода, и чак је у тренуцима потањања успела да погоди један авион. Време је цурело а секунде су биле у питању.

Kомдандант брода Александар Берић остао је прибран и одговоран до краја. Преживелим и рањеним морнарима наредио је искакање у воду. Они су, свесни немогућности сваког даљег отпора и борбе за голи живот скочили у воду, али када су последњи пут окренули поглед према монитору који је потачао, шокирао их је призор.

Kомандант Берић стајао је на тонућем монитору поред заставе која се још увек вијорила. Часни официр остао је да скочна заједно са својим бродом – достојанствено. Према сећању преживелих последњи тренутак у ком је виђен био је моменат у ком је Берић поздрављао заставу.

Брод је потонуо, а „силуета“ херојски и пркосно страдалог Александра Берића наџивела је рат и остала подседник новим генерацијама на то како се воли и брани своја земља.

Отргнути од заборава

Подвиг морнара „Драве“ дуго времена био је готово заборављен. Да га у потпуности не покрије вео заборава, побринуо се контраадмирал у пензији Бошко Антић. На његову инцијативу породици капетана Берића је 2000. године додељено призњање, а тада је и база морнарице у Новом Саду понела име хероја Берића.

  1. године у присуству чланова државног и војног врха у Новом Бечеју подигнута је спомен биста поручнику бојног брода Александру Берићу. Такође, једна улица у том месту носи његово име.

Leave a Reply