Разговарала: Жељка ДОМАЗЕТ

Главни инспектор Министарства унутрашњих послова /МУП/ Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак рекао је Срни да су жртве ратног злочина у Сарајеву били и жене и дјеца српске националности – више од 300 Српкиња је силовано, а снајперима и гранатама побијено је више од 120 дјеце.

“Према нашим истраживањима и извјештајима, имамо задокументовано око 300 силованих жена у Сарајеву, али много је више жена које су прошле кроз логоре, које су затваране зато што су Српкиње или зато што им је неко од родбине био на страни Војске Републике Српске”, наводи Тушевљак.

Тушевљак истиче да су Српкиње чиниле најмање трећину оних који су прошли кроз сарајевске логоре и да су жене из логора размјењиване за борце такозване Армије БиХ.

“Постоји и такозвана тамна бројка тих жена јер многе од њих из различитих разлога нису пријављивале силовања ни нама, па чак ни својим породицама. Ми смо покушавали да дођемо до њихових свједочења и да се истраже ти злочини, али врло мали број жена у односу на злочин који је над њима почињен је пристао да говори”, наводи Тушевљак.

Он открива да је на почетку рата 1992. године 90 одсто станова у којима су живјели Срби претресено.

Према његовим ријечима, полиција је долазила више пута и претресала им станове, тражећи наводно оружје, а у ствари су крали и отимали новац и вриједне ствари, те су потом у те станове подметали оружје или бомбе и након тога одводили Србе.

Нису боље пролазили ни они који су имали регуларне дозволе за оружје.

ТРАГА СЕ ЗА ОКО 300 НЕСТАЛИХ САРАЈЛИЈА

Тушевљак истиче да се, према подацима МУП-а, и даље трага за око 300 Срба побијених по Сарајеву за које се тврди да су нестали.

“Нису нестали јер Сарајево није пустиња или непрегледна шума. Они су побијени и сакривени од стране тадашњих власти у Сарајеву. Човјек који буде приведен у полицијску станицу не може нестати одатле. Они су га убили, а потом сакрили трагове тог тијела”, наводи Тушевљак.

То су, каже, све жртве ратног злочина.

“Убијени су, а потом прикривени од власти да се њихова тијела на пронађу и тај злочин сакрије, а извршиоци прикрију и заштите. Поменућу акцију Требевић 1993. године, када су се у Сарајеву обрачунавали са својим криминалним клановима. Са њима су се обрачунавали јер им је понестало Срба у Сарајеву и српског богатства”, прича Тушевљак.

КАЗАНИ – НА СВЕ НАЧИНЕ ФБиХ СПРЕЧАВАЛА УВИЂАЈ

Говорећи о још непроцесуираном и неистраженом злочину над Србима на Казанима, Тушевљак наглашава да је, осим цивила српске националности који су убијени на тој локацији, убијен и велики број припадника такозване Армије БиХ српске националности који су, без обзира што су били у тој армији, одведени на Казане и убијени.

“Никада нису истражени ти злочини који су почињени над припадницима Армије БиХ”, истиче Тушевљак.

Он наводи да је данас немогуће истражити колико је Срба скончало на Казанима јер је то на територији Федерацији БиХ /ФБиХ/, гдје се на све начине спречавало извршење увиђаја.

“Дошли смо до податка да је евидентирано да је кроз мртвачницу у болници Кошево из Казана прошло 101 тијело. Према изјавама очевидаца и Бошњакиње чији је убијени муж извађен из јаме Казани, имамо стравична свједочења о злочинима. Та Бошњакиња је рекла да је тијело свог мужа пронашла међу најмање 200 лешева који су извађени из те јаме”, прича Тушевљак.

Он наводи да су тијела сарајевских Срба била сакривена и да је мали број ексхумиран са помоћног стадиона Кошево, а да до многих тијела породице ни данас нису дошле јер су сакривена.

“Многи лешеви су спаљивани, а ми нисмо могли да дођемо до тих локација и извршимо истраге јер нисмо имали сарадњу из ФБиХ”, наглашава Тушевљак.

Тушевљак истиче да је оскрнављен низ споменика српске културе у Сарајеву, попут Капеле “Младе Босне” и гробова сарајевских породица.

“На православним гробљима у Сарајеву су сакривани и закопавани лешеви побијених Срба. Скривани су и на другим гробљима тако да се, рецимо, у горњем слоју налазе тијела аустроугарских или њемачких војника, а испод њих кости цивила српске националности који су убијени у Сарајеву. На разне начине – бацањем на сметљишта, депоније скривани су лешеви и систематски прикривани злочини над Србима у Сарајеву”, наводи Тушевљак.

Он додаје да у томе нема судских епилога као што их нема ни тамо гдје је евидентан ратни злочин, гдје су лица признавала ратне злочине.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

“Сви су 1995. или 1996. године аболирани од тадашњег предсједника Предсједништва Алије Изетбеговића и пуштени на слободу”, истиче Тушевљак.

Према његовим ријечима, постојале су организоване криминалне групе у Сарајеву које су хватале угледније Србе, а онда би их за новац, ријеч је о десетинама хиљада марака, ослобађали.

“Слободу и излазак на територију коју је контролисала српска војска Срби су, такође, плаћали. За свој излазак и излазак својих породица плаћали су на стотине хиљада марака. То је још један вид злочина који је био дозвољен од те армије и руководства у Сарајеву”, подсјећа Тушевљак.

ВИШЕ ОД 120 СРПСКЕ ДЈЕЦЕ УБИЈЕНО

Тушевљак каже да су, према подацима МУП-а, више од 120 српске дјеце жртве ратног злочина.

“Ријеч је о дјеци коју су убили у Сарајеву или гранатама или снајперима у дијеловима Сарајева које су контролисале српске снаге. Све је то документовано и прослијеђено Тужилаштву БиХ, а злочине је починио Први корпус Армије БиХ”, наводи он.

“НЕВЈЕРОВАТНО ЈЕ ШТА ЧОВЈЕК МОЖЕ УЧИНИТИ ЧОВЈЕКУ”

Тушевљак каже да је разговарао са стотинама свједока ратног злочина.

“Невјероватно је шта човјек може учинити човјеку и на који начин може осмислити да га понизи, малтретира и на који начин ће га убити. Најтеже је причати са оцем дјевојчице која је убијена из снајпера. Тешко је причати са женом која је небројено пута силована. Тешко је причати са женом којој су страдала дјеца из снајпера или погинула од граната. Најтеже је причати са неким ко је жртва ратног злочина, са неким коме је неко најмилији страдао само из разлога што се звао Душан, Зорица… То су тешке ствари, заиста тешке ствари. Постоје многе тајне које сам чуо и које ће до краја живота остати закопане у мени јер би одавање тих тајни неким породицама поново нанијело страшни бол”, прича Тушевљак.

ДВОСТРУКА ГОЛГОТА – И РАТНА И ПОРАТНА: СФОР ЈАСНО ПОРУЧИО ДА НЕ МОЖЕ ЗАШТИТИТИ СРБЕ

Тушевљак истиче да су сарајевски Срби доживјели двоструку голготу – ратну и поратну.

“Срби су доживјели сарајевску и голготу након потписивања мировног споразума. Они који су преживјели и одбранили дијелове тадашњег Српског Сарајева након потписивања Дејтонског мировног споразума морали су да га напусте”, подсјећа Тушевљак.

Он открива да је био непосредни учесних разговора са званичницима Унпрофора, односно Сфора, и да нико од њих није гарантовао било какву безбједност Србима који су живјели на подручју Српског Сарајева које је након потписивања Дејтонског споразума припало ФБиХ.

“Сви су нам говорили: Ви морате ићи одавде јер вас ми не можемо заштитити. Дакле, у томе свему постојала је и јасна политика међународне заједнице. Српска страдања у Сарајеву се морају пратити у континуитету. Наиме, од 1992. године велики број Срба изашао је из подручја које је контролисала Армија БиХ и задржао се у општинама под контролом Срба – у Илиџи, Хаџићима, Вогошћи, Илијашу, Грбавици. Сви они су знали како су третирани тамо. Њихово сјећање је било врло свјеже и знали су шта их чека од оних који дођу у општине које су након Дејтона припале ФБиХ”, подсјећа Тушевљак.

У преговорима са Сфором, додаје Тушевљак, тражено је да у тим општинама остане српска полиција да би народ имао неку заштиту.

“Међутим, они нису ни дозвољавали да се о томе разговара ни да се та опција разматра. Тај народ би, да је остао, био потпуно незаштићен, а Сфор му је јасно поручио да га он не може заштитити. Срби су тражили спас на територији Републике Српске. Спасавали су голе животе јер им нико није могао гарантовати ни најмању безбједност”, истиче Тушевљак.

Он наводи да сарајевским властима ни полицији није падало на памет да понуде било какву безбједност и да су одмах након исељавања Срба из српског дијела Сарајева у њихове станове и на њихова имања дошле избјеглице из других дијелова и запосјеле њихове куће.

Тушевљак подсјећа да су тада ходали емисари СДА који су аутобусима довозили избјеглице из Тузле, Зенице и других подручја, па и оне који нису били избјеглице да би запосјели српску имовину.

Ти емисари, истиче он, новопридошлима су гарантовали да их нико неће дирати 10 година, а Срби су врло тешко послије долазили у посјед своје имовине која је углавном била уништена и девастирана.

Говорећи о онима који су остајали на тим подручјима, Тушевљак каже да је услиједио низ убистава, разбојништава, пријетњи, паљења имовине, те да су многи касније под притиском напуштали та подручја.

“Сада су Срби на свим тим подручјима, као и у самом центру Сарајева, сведени на статистичку грешку. Остали су углавном људи из мијешаних бракова и стари који нису имали гдје. Прича о злочинима над сарајевским Србима је бескрајна, потресна и никад до краја испричана”, закључује Тушевљак.

Leave a Reply