Мало који кривични поступак је привукао толико пажње јавности као поступак у предмету „Јовањица“. Овај случај је испрва приказиван у медијима као епохална афера неслућених размера, да би потом у почетном стадијуму главног претреса исказао један сасвим други карактер и обим, те се може описати оном народном „тресла се гора, родио се миш“. Међутим, неким појединцима и групацијама такво стање ствари очито не одговара, те се из све снаге труде да чињенице из предмета „Јовањица“ интерпретирају онако како то њима погодује, те да у одсуству било каквих чињеница исте конструишу, не би ли пројектовали своје верзије истине.

Како у овом предмету нисам ангажован, те сам информисан само онолико колико могу да сазнам из средстава јавног информисања, нећу се упуштати у давање свог суда о постојању, односно одсуству било чије кривичне одговорности. Међутим, као адвокату, савест и професионална одговорност ми не допуштају да не одреагујем на једну појаву која вероватно први пут егзистира и прати неки кривични поступак у Србији. Наиме, никада до сада нико није толико огољено и агресивно водио кампању против одбране, односно бранилаца једног лица, као што је то случај у предмету „Јовањица“. Ову тврдњу поткрепљују три чињенице.

1. Наводна претња адвоката Бојића упућена новинарки Ј. Зорић, а која се састојала од речи да се његов брањеник моли како за њу која о њему екстремно негативно извештава, тако и за поступајућег тужиоца и полицијске службенике који су га лишили слободе. Да ли оваква реченица може бити окарактерисана као претња те самим тиме бити квалификована као кривично дело Угрожавање сигурности, одлучиће надлежно тужилашто, односно суд, и то применом одредаба Кривичног законика који прецизно прописује услове које претња мора испунити да би се могла третирати као кривично дело. Поједностављено, на објективном плану претња мора у изглед ставити тачно одређено зло којим ће се напасти живот и тело лица коме је упућено или с њим повезаном лицу. На субјективном плану, она мора произвести осећање несигурности код самог лица коме је упућено. Овим условима, у пракси се додају и околности лица од кога претња потиче, пре свега претходна кажњивост. Принципијелно сам става да новинаре нико не сме да угрожава и да је дужност државних органа и друштва у целини да им пружи заштиту, али истовремено сматрам да имајући у виду све околности, на овом месту нема кривичне одговорности нити Колувије, а нарочито не његовог брањеника Бојића. Дакле, није свака несувисла изјава адвоката претња, а још је мање свака претња кривично дело. Такође, поигравање са појмовима кривичног права у јавном дискурсу релативизује снагу и делотворност казненог права. С тога, на основу доступних података из медија закључује се да је на делу покушај да се адвокат Бојић дискредитује, те да по могућству откаже заступање своме клијенту, односно како се то највише прижељкује од оних који кампању против њега воде, да му буде одузета адвокатска лиценца.

2. Наводно изношење писане одбране из притворских просторија, за коју се према тврдњама већ поменуте новинарке Ј. Зорић „сумњичи“ неко од Колувијиних брањеника. Но, шта је тачно прекршено? Свако ко је барем једном, као бранилац, крочио у просторије посебне притворске јединице Окружног затвора у Београду, зна да је сем списа предмета и оловке немогуће унети било који други предмет, а нарочито не изнети више од онога што је унето. Не сме се заборавити да је циљ сваког сусрета браниоца са клијентом (који може трајати и више часова) припремање одбране, приликом које брањеник на бланко папиру може написати сва своја запажања и чињенице те их предочити свом браниоцу. Отуда, овакве тврдње да је неко од бранилаца прекршио одредбе Правилника о извршењу мере притвора, уперене су искључиво ка даљој неоснованој дискредитацији поступајућих браниоца. Уосталом, ако неко има икакве доказе да су такве мере прекршене, дужан је да о томе најпре обавести начелника Окружног затвора и поступајућег судију у предмету.

3. Један од бранилаца у предмету Јовањица уједно је и народни посланик. Иако последња, реч је о најчешће изговореној тврдњи на којој се понајвише инсистира од стране протагониста напада на браниоце, који су уједно (готово без изузетка) протагонисти фикције да је Јовањица тобоже државни пројекат. У складу са тим, ваља се подсетити да је адвокатура слободна професија, те да је као једна од најугледнијих у друштву, инкомпатибиллна са готово било какавим другим ангажовањем у државном апарату, осим са посланичким мандатом. Није згорег, поменути на овом месту, макар стидљиво, тезу о опортунитетном трошку посланичког мандата: уколико долазите из угледних и уносних професија, одричете се даљег каријерног напредовања зарад, реалтивно гледано, ниске новчане накнаде – или како мотивисати једног врсног лекара да постане народни посланик? Адвокатура је пак изузетак, јер због природе посла омогућава да се подједнако привржен буде и примарном позиву, те су неретко у нашој парламентарној историји виђенији адвокати, били и народни посланици. За неке је то пак несхватљиво, те себи дају за право да цене ко је подобан да буде народни посланик, а сада иду и корак даље: ко је подобан да буде бранилац у кривичном предмету. За друштво је нарочито штетно вршити генералне дискредитације типа посланик + адвокат = сукоб интереса, јер се дугорочно адвокати обесхрабрују да буду народни посланици.

Намеће се питање: откуда оволики, незапамћени притисак на адвокате, браниоце у кривичном предмету? Шта се тиме жели постићи и каква се порука шаље припадницима једне слободне и угледне професије? Да ли нам на ова питања одговор може дати барем 1 од 58 „јако јаких извора“ из МУП-а?!

Лазар Глишовић, београдски адвокат

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here